Sedmoro mrtvih, nula odgovornih: 10 godina od pada helikoptera u Surčinu

Mnogi smatraju da je tragedija mogla biti izbegnuta da zbog tadašnjih ministara odbrane i zdravstva, Bratislava Gašića i Zlatibora Lončara, pilot Omer Mehić nije bio prinuđen da po magli sleće na nepoznati teren, što se ispostavilo kobnim.

Policija odbila da leti

Životno ugroženu bebu iz Raške trebalo je prevesti u neki od kliničkih centara kako bi joj hitno bila ukazana pomoć. Iz Beograda je po bebu poslat helikopter, ali je ona umesto u bliže Kraljevo ili Kragujevac morala po naređenju biti prebačena u Beograd, gde bi se dvojica ministara slikala s njom.

Za spasvanje bebe najpre je trebalo da bude angažovana policijska helikopterska jedinica. Međutim, ona je odbila da podigne helikopter uz obrazloženje da je nemoguće poleteti po trenutnim vremenskim prilikama, te je ponudila da organizuje drumsku pratnju ambulatnim kolima radi bržeg transporta. Potom je zahtev za vazdušni transport prosleđen vojsci uz nalog da se naređenje mora izvršiti.

Piloti Omer Mehić i Milovan Đukarić bili su treći dan zaredom na dežurstvu na vojnom aerodromu u Batajnici. Pošto vremenski uslovi nisu bili za letenje (gusta magla sa vrlo malom vidljivošću i za voženje automobila, a kamoli letelice) dobili od svog nadređenog slobodno. Pošto im je rečeno da taj dan neće leteti, otišli su na piće da prekrate formalni kraj smene. To je kasnije ministru policije Nebojši Stefanoviću poslužilo za lažnju tvrdnju da je Mehić mortus pijan vozio helikopter, samo nije jasno kako je onda uspe da toliko „našljokan“ prvo ode od Beograda do Raške, a potom se po nemogućim vreneskim prilikama vrati do Beograda.

Mehić i Đukarić su uprkos tome što su za taj dan bili zvanično raspušteni s dužnosti bili pozvani da izvrše zadatak i polete po uslovima koji nisu bili za letenje.

Šta se dogodilo?

Mehiću prilikom poletanja iz Beograda nisu date instrukcije gde će odvesti bebu. Zajedno sa Đukarićem, dvojicom mehaničara, Nebojšom Drajićem i Ivanom Miladinovićem, odleteo je u Rašku gde je pokupio dva zdravstvena radnika iz Novog Pazara, Dževada Ljajića i Miroslava Veselinovića, kao i životno ugroženu bebu.

Tek po poletanju iz Raške dobija naređenje da leti za Beograd. Iako insistira da je beba životno ugrožena i traži koordinate za let u Kragujevac, komanda to odbija i traži da leti ka glavnom gradu.

Mehić po dolasku u Beograd zahteva sletanje na Banjički vis, kako bi bebu ostavio na Vojno medicinskoj akademiji, ali ga tada upućuju na Aerodrom Nikola Tesla. Po dolasku u blizinu Surčina, Mehić zahteva da sleti u Batajnicu, na aerodrom koji dobro poznaje. Žali se na vremenske prilike, ali ponovo dobija naređenje da mora u Surčin.

Po dolasku u Surčin nekoliko puta ne uspeva da izvede sletanje, žali se da ne vidi pistu, iako mu iz kontrole leta tvrdi da je tačno iznad nje i da samo treba da se spusti. Poslednje reči Mehića pre smrti šestoro ljudi i bebe bile su: „Ne vidim pistu i dalje, moram ponovo u penjanje“.

Šta je pokazala istraga?

Prema izjavama svedoka i brojnih medija, tadašnji ministar zdravlja Zoran Lončar i ministar odbrane Bratislav Gašić bili su na aerodromu Surčin i želeli su da dočekaju taj helikopter na civilnom aerodromu. Zašto? Nema dileme da je to samo zarad ličnog marketinga.

List Politika je u prvom izdanju čak objavio da su ministri dočekali ugroženu bebu. Udruženja novinara nikada nisu zahtevala da se otkrije ko je napisao lažnu vest čiji autor nije bio potpisan. Zna se samo da je to veče D. I. bila dežurna novinarka bila, ali ne i ko je urednik koji joj je izdao nalog da se objavi netačna informacija.

Izveštaj vojne komisije okrivljuje pilota Omera Mehića za pad, a ispravnost mernih instrumenata u helikopteru nakon pada nije urađena. Brigadni general Predrag Bandić priznao je da je naređenje za let izdao posle poziva ministra Bratislava Gašića.

Šira slika

Ostalo je nejasno zašto Omer Mehić nije kao pilot iskoristio autoritet da sleti tamo gde on smatra da je bezbedno već je posle odbijanja njegovih zahteva za sletanja na Banjici i Batajnici prihvatio da leti za Serčin. On je u skladu sa svim pravilima službe mogao da navede da nije moguće izvršiti zadatak i imao je pravo da sleti bilo gde. Stručnjaci veruju da mu je vojnička čast nalagala da naređenja izvrši čak i kad se ne slaže s njima, što nije slučaj i sa policijom koja je glatko odbila sumanuti zahtev.

Na mestu pogibije sedmoro ljudi ni danas ne postoji nikakvo spomen obeležje iako je u pitanju bila spasilačka misija.

V. Ž./Kompas