Savski most čuvaju i građani i policija: “Neće pobediti onaj ko je uporniji, nego pametniji“

Srećno i vama, misleći na čuvanje Savskog mosta, odgovara komandir kordona građanima koji već duže od godinu dana čuvaju most, a koji su u gluvo doba noći došli do ograde da ih obiđu, pitaju da li im je hladno, provere da li se sa druge, novobeogradske strane, odvijaju neki radovi.

„Nema tamo ništa, javićemo vam ako dođu neke mašine“, odgovara jedan od policajaca u punoj „ratnoj opremi“, odnosno sa vizirom preko glave i štitom u ruci.

„Idite bre grejte se, bezveze nas izvodite iz autobusa po ovom minusu, možete i tamo u šatoru da radite svoj posao“, dodaje komandir.

Za njega je to samo posao, stajanje u najhladnijoj beogradskoj noći od početka zime (vremenska prognoza na mobilnom telefonu pokazuje minus šest Celzijusa), čuvanje nekog mosta od nekih tamo građana koji ustvari isto čuvaju taj most, ali iz drugih razloga. Razlika je u tome što za građane to nije posao. Oni ne dobijaju dnevnicu i ulažu sopstvena sredstva i vreme kako bi sačuvali simbol Beograda, star više od pola veka. Simbol čije je rušenje već jednom sprečeno, kada je profesor Miladin Zarić 1944. rizikovao svoj život kako bi sprečio naciste da ga raznesu u paramparčad.

Svi građani dobrodošli

Građani koji 70 godina kasnije čuvaju most veruju da mogu da ponove Zarićev poduhvat.

„Ovo nije ko će duže da izdrži. Neće pobediti onaj ko je uporniji, nego pametniji“, objašnjava Peđa koji je večeras vanredno u noćnoj smeni.

Ljubinka i Peđa kao penzioneri ne prave pitanje koja će im čuvarska smena biti dodeljena. Popunjavaju one rupe u raspredu koje drugi zbog posla ili drugih obaveza ne mogu da popune.

Dejan Atanacković, univerzitetski profesor, likovni umetnik i pisac, pojašnjava da raspored čuvara prave nekoliko dana unapred, ali da do sada nikada nisu imali smenu da je manje od dvoje ljudi na straži.

„A i to dvoje, što su po rasporedu tu, nikad nisu samo dvoje. Uvek dođe još neko od građana da pruži podršku, pa se zadrži, neko sat-dva, neko celu noć ili veći deo dana“, priča Dejan.

Ljubinka dodaje kako ona ćesto u jutarnjoj smeni viđa baku koja im u kolicima na dva točka (kakve penzioneri često vuku kad idu u kupovinu) redovno donosi kafu, hranu i druge potrepštine. Dejan se nadovezuje na to da ga je pre neki dan čovek u pekari u neposrednoj blizini prepoznao i kusur koji je dobio dao mu kao vid pomoći za kamp.

„To je bio sitan novac, ali se videlo da ga je dao od srca, toliko je mogao, i nama to mnogo znači. Nekada tako mali gestovi uliju veliko samopouzdanje i energiju da nastavimo ovo da radimo“, kaže Dejan.

Ukrašena jelka i stan u Beogradu na vodi

Ispred kampa aktivista u okviru inicijative Most ostaje (na društvenim mrežama: Mostaje) viore se zastave Srbije, i sada već uveliko poznata sa likom profesora Zarića na kojoj piše „nećeš rušiti“. Kažu da je do skoro bila tu i zastava Ujedinjenih nacija ali ju je neko ukrao. Ispred samog šatora stoji okićena novogodišnja jelka i plinske boce, koje se koriste kao agregat za grejanje.

Pre dolaska u kamp pitao sam Dejana šta im je potrebno osim vode, na šta je od dugo okleovao, odgovarajući: „ne brini, sve imamo“. Posle navalentnog ponavaljanja da mi kaže šta da donesem, da im ne donosim nešto što već imaju, odgovorio je: „donesi neke pogačice, žu-žu, pecivo uvek može zatrebati“.

Kamp je tako organizovan da mu zaista praktično ne treba ništa. Hrana i piće su im uvek dobrodošli od onih koji usput navrate, a sigurno se ne bi bunili ni ako im se donira koje ćebe, makar staro. Iako im komfor nije u prvom planu prvi utisak je i da bi im dobrodošla i neka ispravna, makar rashodovana kancelarijska stolica. Trenutno im je grejanje na plin, kao jedina opcija, najskuplja stavka, tako da i u dogovoru s njima mogu im se donirati plinske boce. Imaju i agregat na dizel, ali ga koriste samo kada aktiviraju razglas, a ovako im nije isplativo da ga uključuju samo radi struje za punjenje mobilnog telefona i sl…

„Prvih dana kad smo postavili kamp došao nam jedan čovek, rekao: ’evo tamo u zgradi preko (u Beogradu na vodi) ima stan u koji možete da odete da se ugrejete, napunite telefone, skuvate kafu, koristite toalet, šta god da vam zatreba’. Bilo mi je potpuno neobično da nam podršku daje neki vlasnik stana u Beogradu na vodi. Međutim, posle se ispostavilo da je to radnik koji je radio na izgradnji drugih zgrada, a dobio je taj stan na upotrebu dok je tu angažovan“, priča Dejan.

Rasprave su česte, a i poželjne

U odbrani mosta učestvuju i stari i mladi, kao i ljudi potpuno različitih društvenih i socijalnih profila. Ideje koje razmenjuju u razgovorima su potpuno različite i ni sami ne kriju da se često ne slažu, ali da je pluralizam svakako poželjan. Za vreme mog boravka zapodenula se rasprava da li bi policajci iz korodona priskočili u pomoć kada bi kamp napali momci u crnim kapuljačama, kakve inače viđamo poslednjih dana na građanskim i studentskim protestima.

„Ja sam sigurna da bi oni odmah dotrčali“, tvrdi Ljubinka.

Rastko, pravnik koji se vanredno našao u noćnoj smeni, odgovara na to: „Oni su trenirani da rade samo po naredbi. Sumnjam da bi tek tako sami odlučili da dođu, osim ako im komandir ne izda naređenje“.

„Ma došli bi“, nastavlja Ljubinka: „Mene je jedan od njih zaštitio da me ne zgazi kamion koje smo blokirali prvih dana“.

Ubrzo se rasprava okreće u smeru toga koliko bi im vremena trebalo da dotrče da intervenišu s razdaljine od 200-300 metara, kao i zašto više na raskrsnici kod početka Beograda na vodi ne stoje kola s policijskom patrolom koja je nadzirala kamp.

Kordon je uvek tu, ali mora da se dozove

Priču iznenada prekida Miran Pogačar, odbornik i aktivista iz Novog Sada, koji je s grupom od nekoliko ljudi odlučio da obiđe čuvare mosta i pruži im podršku u kampu. Ilija, koji je prihvatio večerašnju noćnu smenu iako ujutro radi, nudi se da nas sve zajedno odvede do kordona i pokaže nam kako sada izgleda na mostu.

Zaobilazeći betonsku barijeru pešačimo polako ka ogradi iza koje stoje dva policajca. Ilija nam objašnjava da ih je tu mnogo više, ali se greju u svojim vozilima. Pita jednog od policajaca jel može da pozove kolege da bi ih Miran i ja kao gosti videli koliko ih je. Vidi se da s njim priča prijateljski, da se maltene već poznaju. Pita ih iz koje su stanice, dok nama objašnjava da se svaki dan rotiraju: „Jedan dan su iz MUP-a Stari grad, sutradan sa Savskog venca, pa onda sa Vračara dođu…“

Na noćašnjoj smeni su momci iz Obrenovca. Ja pitam policajca: „Koliko vam traje smena?“, on odgovara sa određenom setom i ironijom u glasu: „Ma brate 12 sati, toliko mora da se dežura“.

Ilija zatim insistira da zove kolege: „Došli su ljudi iz Novog Sada, došao je i novinar, ajde pozovi ove sa štitovima da dođu, treba ljudi neke lepe selfije da naprave, nije u redu da samo vas dvojicu fotografišu“. Kako policajac to odbija, Ilija uzima  da odvezuje žicu koja povezuje dve ograde i da jednu od njih fizički pomera. „Sad će da dođu, ne brinite“, objašnjava nam s osmehom.

Nije prošlo ni minut, a već iz mraka pozadine mosta dotrčava dvocifren broj policajca u punoj opremi za razbijanje demonstracija. Poređali se u vrstu jedan pored drugog, sa štitovima ispred sebe. Maja, plavokosa pravnica iz Novog Sada, objašnjava im da treba da pređu na stranu građana i da ih i zakon i policijska zakletva obavezuju da štite narod, a ne korumpirane političare. Jedan od njih sa osmehom odgovara: „mi se sad samo smrzavamo“.

Besmisleni kordon do sada koštao 2,5 miliona evra

Ćaskanje s policajcima traje tek nekoliko minuta. Previše je hladna noć da bi se duže stajalo napolju. Na putu nazad ka šatoru Dejan mi objašnjava da su na jednom od dežurstava pravili grubi proračun po kome je država za ovih godinu i kusur dana, koliko čuvaju most, potrošila oko 2,5 miliona evra na besmislene policijske smene.

Poslednjih mesec dana deluje kao neformalno primirje između vlasti koja hoće da ruši i aktivista koji čuvaju most. Na mostu nema nikakvih građvenskih aktivnosti, a Dejan mi objašnjava stav stručnjaka po kome ustvari oni ni ne znaju kako da sad sruše most. Kuću je lako srušiti od krova pa naniže, a most je ipak ozbiljnija filozofija. Kaže da ga njihov problem u kome su se zadesili ni ne čudi, budući da nikad nije napravljena studija, niti izdata dozvola za rušenje mosta.

„Oni sve rade ad hoc, verovatno su mislili da će tek tako most moći da dignu u vazduh i šut bace na divlju deponiju. Sad verovatno nemaju pojma šta da rade, pa je zato zatišje, dok ne smisle nešto novo“, priča Dejan.

Beograd na vodi kao tamni vilajet

Pogačar i ekipa posle nekog vremena odlaze, kao i oni branioci mosta koji su bili u popodnevnoj smeni, ali su se zbog vesele atmosfere zadržali duže. Kako noć odmiče, aktivisti nalaze razne načine da prekrate vreme. Jedan gleda društvene mreže i čita vesti na telefonu, drugi završava na laptopu ono što nije stigao da odradi tokom dana u kancelariji, jedna devojka je uzela da malo pospremi sto od čaša i hrane kojom su posluženi gosti…

Atmosfera polako ulazi u rutinsku, dosadnu noć. Iako ima još puno priča koje mogu da budu ispričane, hladnoća i mrak naprosto čine svoje. Oni koji su se izvalili na kauču nude da se zamene s onima na stolicama, dok tišinu remeti samo fijukanje hladnog vetra na beogradskom minusu i zvuci kucanja po tastaturi laptopa.

Za to vreme zgrade u Beogradu na vodi deluju još sablasnije, sa tek nekoliko upaljenih svetala. Čak se ni u 10 uveče nije svetlo videlo na većini prozora. Da na zgradama ne postoji dekorativno osvetljenje, naselje bi delovalo kao pustinja. Da se čovek zapita, a kome uopšte i može tu da zapravo smeta stari, bučni most.

Inat je vazda bio srpski dar i prokletstvo. Miladin Zarić je pokazao veći inat u čuvanju Savskog mosta od nacista koji su želeli da ga sruše. Građani koji danas čuvaju most tvrde da ni oni neće odustati ni po koju cenu. Razlika između njih i policajaca koji čuvaju most je u motivu, a iskrena vera je oduvek značila polovinu puta ka pobedi.

Vlada Živanović / Kompas

Više snimaka iz kampa Most ostaje potražite na društvenim mrežama Kompas-info