Roditelj-negovatelj: Status koji neke opštine priznaju, a Skupština izbegava da izglasa 

Saška Stanković je majka deteta sa stoprocentnim invaliditetom. Njen sin ne može da sedi samostalno, ima poteškoće pri gutanju, problem sa spavanjem i epilepsiju. Potrebna mu je konstantna nega. Ali Saška tu negu može da obezbedi samo zato što je njena majka u penziji preuzela brigu nad dečakom dok ona radi.

“Mnoge porodice nemaju tu mogućnost, nemaju kome da ostave decu, samim tim ne mogu da rade, i žive od tuđe nege i pomoći koja je mizerno mala. Usvajanje statusa roditelj-negovatelj za mene znači manje emocionalnog pritiska, manje anksioznosti i straha za budućnost. Onog trenutka kada moja majka više ne bude u stanju da brine o mom detetu, moja porodica neće morati da bira čijeg će se prihoda odreći (mog ili suprugovog). Mi nećemo morati da strahujemo za finansijsku egzistenciju porodice. Usvajanje ovog statusa će roditeljima/starateljima, među kojima su mnogi i samohrani, da pruži upravo tu sigurnost“, priča Stanković za Kompas.

Inicijativu za usvajanje zakona roditelj-negovatelj sa više od 60 hiljada potpisa,  predale su majke iz Novog Sada još 2013. godine. Cilj zakona je da roditeljima teško obolele dece obezbedi platu i radni staž, i na taj način olakša brigu o onima kojima je to neophodno.

Narodna skupština odbija da stavi predlog Zakona na glasanje, ali su zato pojedine lokalne samouprave usvojile odluke o ostvarivanju statusa roditelj-negovatelj. Trenutno, status roditelja – negovatelja moguće je ostvariti u Sremskoj Mitrovici, Leskovcu, Kuli i Boru.

“Recimo grad Bor je među prvima usvojio odluku o statusu roditelj-negovatelj, a kada se odluka o statusu uvodi na lokalnom niovu, onda se i njegova primena razlikuje od finansijskih mogućnosti opštine, jer se finansira iz opštinskog budžeta,” objašnjava za Kompas narodna poslanica i odbornica u Skupštini Grada Bora, Irena Živković.

Dodaje da je Grad Bor usvojio Odluku o priznavanju statusa roditelj-negovatelj i da će početi da je primenjuje od od 1. januara 2026. godine.

“Nakon takvog uspeha, odbornici koji su deo inicijativnog odbora Radničke partije predali su u desetak lokalnih samouprava istu odluku iz Bora, a na moj javni poziv javili su se i odbornici drugih političkih stranaka, i pozicije i opozicije, kao i par udruženja, pa trenutno imamo date predloge u tačno 30 lokalnih samouprava.  Borba i razgovori se vode, videćemo ishode,“ kaže Živković.

Zašto je potreban Zakon?

Saška Stanković smatra da je dobra stvar to što se makar na lokalnom nivou počelo sa usvajanjem statusa roditelj-negovatelj, jer to, priča za Kompas, „može služiti kao pilot verzija za usvajanje na republičkom nivou“. „Loša stvar je što se usvajanjem statusa u par opština ne rešava sistemski problem, jer šta ćemo sa roditeljima/starateljima koji ne žive u tim opštinama? Ne možemo se svi preseliti u Bor”, zaključuje Stanković.

Za nju usvajanje zakona roditelj-negovatelj, pored finansijske stabilnosti, ima i dublje značenje. „To je priznanje da nega mog deteta sa teškim invaliditetom ima vrednost, težinu, odgovornost i cenu, da moj rad nije nevidljiv. A sve ovo mi daje garanciju dostojanstva, daje osećaj da nismo sami, da država razume da briga o detetu i osobi sa invaliditetom nije privatni i individualni teret, već odgovornost čitavog društva,” zaključuje Stanković.

Život roditelja-negovatelja u praksi na lokalu

Selektivna primena kriterijuma je još jedna stavka koja porodicama unosi nemir. Majka deteta sa invaliditetom iz Niša objašnjava da je ostavljen prostor da se ti kriterijumi tumače različito, posebno ako se odgovornost prebaci na lokalnu vlast.

“Velika je opasnost da se status roditelj-negovatelj zloupotrebi kao zamena za druge usluge (usluge dnevnog boravka, lični asistent, tuđa nega i pomoć). On ne sme postati izgovor da se druge usluge ukidaju ili zanemare“, kaže Stanković.

Problemi o kojima priča već se javljaju u praksi. Izdvajanje sredstava iz budžeta opštine se navodi kao jedan od razloga zašto se nekim roditeljima/starateljima osoba sa invaliditetom daje minimalna plata, uplaćuju doprinosi, ali ukida mogućnost za primanje tuđe nege i pomoći, kao i pravo na ličnog asistenta/pratioca.

Diskriminacija dece sa invaliditetom?

Sremska Mitovica je prva lokalna samouprava u Srbiji koja je uvela Odluku o ostvarivanju statusa roditelj-negovatelj u avgustu 2024, ali i u toj opštini nije lako ostvariti pravo.

“Odluka u Sremskoj Mitrovici koja je nazvana „Roditelj Negovatelj“, protivi se svim dosadašnjim predlozima zakona time što uslovljava roditelje da, ukoliko ostvare pravo na tu finansijsku nadoknadu dete ne može da pohađa ni školu, ni vrtić, ni dnevni boravak. To je jeziva diskriminacija koja se kosi sa onim što smo se kao država obavezali pri uvođenju inkluzije. Od nas se traži da zatvorite dete u četiri zida da biste ostvarili status – umesto da ga socijalizujete”, objašnjava Irena Živković.

Ovakva primena u praksi raširila je bojazan i među roditeljima dece sa smetnjama u razvoju u Leskovcu gde je prepisana i usvojena ista odluka.

Neophodno usvajanje na nacionalnom nivou

Saška Stanković navodi da bi se problem sistemski rešio samo usvajanjem na nacionalnom nivou, jer bi u tom slučaju morao da postoji registar dece i odraslih sa jasnim i uniformisanim kriterijumima.

“Kada bi se status regulisao na nacionalnom nivou, morali bismo da preciziramo kriterijume, npr. stepen invaliditeta, uslovi nege, minimalni iznos naknade, doprinosi itd. Takođe bi morao da se napravi nacionalni registar dece i odraslih kojima je potrebna nega sa jasnim i uniformnim kriterijumima. Kada status postoji samo na lokanom nivou, svaka opština vodi svoju evidenciju koja je često različita i bez zajedničkih kriterijuma..”

Dok se ne usvoji zakon na republičkom nivou, status pomaže određenim porodicama, kaže poslanica Irena Živković iz Bora.

“Govorim o porodicama u kojima se spaja bolest i siromaštvo, jezivim životnim sudbinama gde se oko 80% tih brakova raspadne i najčešće majka ostaje sama sa detetom, bez finansijske, bez psihološke podrške, u nemogućnost da radi i zaradi jer njeno dete zahteva celodnevnu i celonoćnu brigu. Status roditelj-negovatelj je prva pomoć i podrška države koja je upućena direktno na roditelja, ne samo na dete, prva pružena ruka, prvo ‘Vidimo vas. Niste sami’ – za Kompas objašnjava Živković.

Većina u Skupštini i „nestranački“ problem

Irena Živković je predložila odluku o statusu roditelj-negovatelj u Boru, naslanjajući se na sva tri predloga zakona o kojima se trenutno raspravlja u Skupštini.

“Neophodni su razgovori sa svima da bismo konačno nešto i učinili za roditelje dece sa smetnjama. Ovakve stvari prosto ne smeju da zavise od stranačkih politika i interesa zato što su najugroženijoj grupaciji u Srbiji životno pitanje”, kaže Živković.

Ipak, kada se u oktobru ove godine pružila prilika da se predlog zakona nađe na dnevnom redu Narodne skupštine od 177 prisutnih poslanika, 141 nije glasao. Ovu situaciju Saška Stanković karakteriše kao institucionalno izbegavanje odgovornosti.

“Pre svega, ćutanje 141 poslanika je svesna odluka da ne obavljaju dužnosti za koje su izabrani i za koje su plaćani iz budžeta. Ignorisanje glasanja ne znači neutralnost i uzdržanost, već znači odbijanje da se zauzme stav o temi koja je za mnoge porodice od životne važnosti”, zaključuje Stanković.

Milica Marković/Kompas

Pročitajte i: