Šta je nama 1. maj?

Prvi maj, međunarodni dan rada, svima nama je državni praznik sa neradnim danima koji se, spajanjem sa vikendima i slobodnim danima, pretvaraju u mini odmor kome se radujemo. Posebno oni koji imaju gde da odu. Ili da se vrate.

Foto: FoNet/ Dizajn: U. Maksimović

Za visoku, kvalifikovanu većinu dan je to i sećanja na radničke borbe i žrtve za ciljeve poput čuvene tri osmice – po osam sati rada, odmora i vremena za sebe i bližnje, što je i danas  nedosegnuti san za mnoge radno angažovane.

I kad ne drži do sindikata kao oblika (samo)organizovanja radnika većina će priznati da su oni svojim borbama, pored radnih i socijalnih prava, zaslužni i za opšte pravo glasa i široki spektar demokratskih sloboda i prava.

Većina drži da su ta prava i danas ugrožena, da uključuju i pravo na zdravo radno i životno okruženje, kao i pravo na dostojanstveni rad koji, uz pristojne zarade, podrazumeva da nas  niko ne unižava i gužva nam karakter.

Za većinu da “nema sindikata trebalo bi ih (bolje, borbenije) izmisliti” jer, recimo , u Srbiji su siromaštvo i nejednakost među najvećim u Evropi, a  platu za život  od hiljadu i kusur evra ne primi bar četiri petine uposlenih.

Ustanak, a ne uranak

No na drugoj strani, tek petina ima jasan sindikalni identitet i svest o potrebi podrške i učešća u širokom luku aktivnosti od pregovaranja i socijalnog dijaloga, preko lobiranja i političkog uticaja do štrajkova i socijalnih protesta. Kako smo onda od prosindikalne većine došli do na aktivizam bar potencijalno spremne tek petine?

Biti borbeni sindikalist danas je u mnogim sredinama opet stvar ne malog rizika a mi nemamo tradiciju borbene solidarnosti. Zato je i 1 maj za dominantnu većinu „vreme za uranak a ne za ustanak“. Konačno, ovim vremenima ratova i kriza prethodilo je pola veka socijalizma kada je  „radnička klasa bila na vlasti“ pa se praznovalo i paradiralo  – borbeni sindikalizam boravio je u gotovo mitskim sećanjima na Tucovića, Lapčevića i druge socijaliste i  sindikaliste.

Drugi razlog je nezadovoljstvo i nepoverenje u marginalizovane i neuticajne sindikate –  onakve kakvi oni danas u Srbiji jesu. No, i da su sindikati akciono povezaniji i moderniji i organizovaniji i borbeniji, krug potencijalno aktivnih ne bi prešao trećinu.

Društveni pokret za demokratske promene

Sasvim na drugom polu je gotovo petina onih koji (prikriveno) misle da su sindikati parazitska patološka izraslina na tkivu slobodnog tržišta, osnosno organizacija nedovoljno vrednih i  sposobnih.  

Ako isključimo ovu polovinu jasno pro ili antisindikalno opredeljenih u preostaloj polovini preovlađuje naredna bar trećina  kibicera,  pa i direktnih uhljeba – onih koji bi, da zadrže posao ili ga dobiju za svoje bližnje, uzeli knjižicu neke od vladajućih stranaka, pa i nešto doplatili.

Najzad, jedan značajan broj, posebno onih sa visoko specijalizovanim znanjima i radnom autonomijom poput univerzitetskih nastavnika ne gleda na sebe i kao na određeno vreme, sve do sticanja zvanja redovnog profesora, privremeno angažovane radnike. Odnosi se to i na novinare, glumce i većinu samozaposlenih. Sindikat je krov ili bar kišobran  i za sve njih.

Digitalni kapitalizam

Na drugoj strani, vreme sindikata okrenutih samo tradicionalnom, industrijskom radništvu je definitivno prošlo sa industrijskim kapitalizmom. Andre Gorc je proces slabljenja njegove uloge simbolički definisao naslovom svoje knjige Zbogom proleterijatu (1980). Danas smo u digitalnom kapitalizmu i vremenima veštačke inteligencije suočeni sa izazovima gubitka ili bar bitnog restrukturiranja radnih mesta, platformskog rada i algoritamskog upravljanja ili radikalne ekološke i energetske tranzicije. Sindikalna “klijentela” je sa proleterijata proširen  na prekarijat – sve one koji su u nesigurnoj i nestabilnoj poziciji i bez jasne slike o sebi u budućnosti.

Ričard Sejmor konstatuje da prekarijatu pripada „svako ko nije  financijski kapitalist, nije državni ministar ili stariji javni službenik, nije visokorangirani policajac ni medijski magnat – drugim riječima, nije član „bloka moći“ – kapitalističke klase u njezinim frakcijama, te vela buržujskih akademika i profesionalaca koji je okružuju. Svi smo mi prekarijat. I ako smo opasni, to je zato što se spremamo zatresti iluzornu sigurnost naših vladara“ (Seymour, 2015:12).

Dodao bih svi smo mi sindikalni i širi društveni  pokret za demokratske promene čiji je 1 maj snažan, novim značenjima obogaćen identitetski simbol.

Zoran Stojiljković

Autor je predsednik Saveta UGS Nezavisnost i profesor na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu