Kada je Zemlja imala planetarni prsten
Planterani prsten oko Zemlje, ako ga je bilo, postojao je pre nekih 450 miliona godina. Kako je mogao da nastane i kako je izgledao?
Planetarni prsten nije nikakva retkost u kosmosu. Prema jednoj novoj hipotezi, zasnovanoij na geološkoj analizi, pre nekih 450 miliona godina prsten je imala i Zemlja. (Foto: hon_hon_zaza, Envato)
Planetarni prsten nije retkost. Naravno, šnjur u Sunčevom sistemu odneo je Saturn svojim veličanstvenim, kompleksnim i sjajnim prstenovima.
Imaju ih, makar neuporedivo bleđe, i Jupiter i Uran i Neptun, dakle svi teškaši u kosmički bliskom okruženju.
Prsten ne nose samo krupni momci
Međutim, prsten ne nose samo krupni momci, ukazuje astronom Fil Plejt u novom izdanju Loše astronomije.
Prsten, odnosno orbitirajuću prašinu, ledene čestice i kamenčiće, imaju i Hariklo, Haumea i Kuaoar, mala kamenito-ledena tela u spoljnom Sunčevom sistemu.
Naučnici prognoziraju da će svi, čak i Saturn, vremenom izgubiti ukras. Prstenovi se, naime, osipaju i materijal koji ih čini pada na matičnu planetu.
Pojedini naučnici sada nagađaju da su i druge planete, posle silovitih sudara u mladosti Sunčevog sistema, imali prsten.
Je li i Zemlja imala planetarni prsten?
Takve sudare imali su i Mars i Zemlja. Je li i oko naše planete nekada kružio prsten?
Jedna nova studija nagoveštava da jeste. Odavno je poznato da je u ordoviciju, drugom od šest perioda paleozoika, na Zemlju padalo neobično mnogo meteorita.
Frekvencija je tih četrdesetak miliona godina, počev pre 466 miliona, bila stotine, pa i hiljade puta učestalija od uobičajene.
Istovremeno, vulkanski pepeo iz te ere je sadržao neobično veliki udeo minerala koji su retkost na Zemlji, a koji čine veći deo meteorita takozvanog tipa L.
Dokazi nagoveštavaju da je moguće
Najčešća pretpostavka je da je neko od tela tog tipa iz pojasa asteroida posle sudara zalutalo u unutrašnji Sunčev sistem i konačno udarilo u Zemlju.
Međutim, jedan novi papir predstavlja mogućnost da je veliki asteroid dospeo dovoljno blizu Zemlje da ga plimski efekat njene gravitacije razvuče i razbije.
Deo materijala, razbijen u milione otpadaka, prema toj hipotezi je mogao ostati zarobljen u planteranoj orbiti, razvučen u prsten.
Ako je bilo prstena, gde je sada?
Materijal prstena je mogao da kruži milionima godina, polako padajući na Zemlju – dok od njega nije ostalo ništa.
Meteori iz ordovicija su, u tom slučaju, ostaci Zemljinog prstena. Hipotezu podržava i to da je sav meteorski materijal iz ordovicija pronađen unutar 30 stepeni od ekvatora.
Zašto? Jer gravitacione sile bi sve u dohvatu nastojale da postroje u tu ravan, ali to je malo verovatno sa nečim velikim u komadu.
Sa gomilom otpadaka u jednačini, to je potpuno neizbežno. Ako je prstena oko Zemlje ikada bilo, dakle, sve iz njega bi na kraju palo u ekvatorijalnom pojasu.
Kako je tada izgledalo nebo?
Plejt navodi da je asteroid bio taman, ali podseća da je i površina Meseca tamna. Zapravo reflektuje svetlost otprilike koliko i crna tabla u školi.
Prsten bi, dakle, pod svetlom sunca bleštao i na dnevnom nebu. A noću, svetleo bi dovoljno za čitanje novina.
Ne bi, međutim, sve bilo lepo. Ako ga je bilo, prsten je bacao gigantsku senku.
Zbog nagiba Zemljine rotacije, senka je uvek padala na zimsku hemisferu i zime su bile izuzetno ledene.
Istovremeno, refleksija prstenova je zagrevala letnju hemisferu, ni izdaleka dovoljno da izjednači zahlađenje na drugoj polulopti.
Kompas