Oslobođeni SKC i Fabrika savremenog cirkusa

Kiša, vetar, rulja mladih ispred ulaza, kolege, studenti, nepoznati sredovečni ljudi, obožavaoci alternative i očigledni marginalci.

Petnaest do osam.

Nestrpljivo čekam da uđem i pogledam rezultate tromesečnog vežbanja partnerske akrobatike, vazdušnih disciplina i žongliranja. Fascinantno je koliko čovek brzo može da nauči stvari koje pre nije probao.

Često su nekadašnji studenti pominjali SKC (Studentski kulturni centar) kao važno mesto, kao ,,žarište kulture“. Za mene je ona pak  još jedna zgrada u nizu drugih, nije relevantna. Prođem pored nje prazne glave, ne padne mi na pamet da se zapitam čemu služi to zdanje, koliko je dugo tu.

Sada je takav neki skoro beznačajan prostor oslobođen preko noći, iznenada.

Na Instagramu sam videla objavu:

,,SVI ODMAH U SKC!“

Nije mi bilo jasno zašto baš tamo, zbog čega objavu nisam shvatila ozbiljno i otišla da blokiram nepoznato mesto.

Sada možda bih.

Počinje predstava.

Pred publiku izlaze Danka Sekulović i Milan Manić – kratko govore šta ćemo gledati i pominju jednu veoma važnu informaciju – da se Cirkusfera vratila na mesto gde je pre dvadeset godina počela svoju priču. Kao što ime kaže, Cirkusfera je udruženje entuzijasta, ljubitelja i izvođača savremenog cirkusa – osnovano je 2008. godine u Beogradu, ali je ideja i želja naravno postoje duže.

Začuđeno gledam Danku i Milana, pokušavam da se vratim kroz vreme i zamislim izgled sale, njihova lica, treninge i pripreme…

Dotad nepoznato mesto postaje predmet moje pažnje.

Na sceni mladi ljudi izvode grupne i pojedinačne tačke u različitim disciplinama koristeći se manje ili više narativnim metodama.

Evo jedne priče:

Devojka želi da dohvati zvezdu koja joj stalno beži, a dečko (pošto je zaljubljen u nju) pokušava da joj pomogne. Momak je podržava, motiviše i gura kako bi uspela, jer je ona potpuno posvećena ostvarenju svog cilja – da ta prokleta zvezda bude njena!

On joj usput pokloni cvet u saksiji kao znak pažnje, ali ne dobije nikakvu reakciju – devojka samo razmišlja kako bi mogla uhvatiti tu zvezdu. Kada je konačno uhvati, ostaje sama i shvata da nema sa kim da podeli svoju sreću.

Ostvarila je svoju želju, ali po koju cenu?

Pristupačnost i prijemčivost priče su me kupili kao i većinu gledalaca u publici. Oduševila nas je njena jednostavnost, ali i zanimljivo rešenje situacije u kojoj se junakinja našla – okej, imam zvezdu, imam cvet, nemam sa kim da podelim uspeh, stoga njena zvezda postaje cvet.

Devojka lomi zvezdu kako bi te parčiće stavila u saksiju.

Razmišljam koliko bi ljudi izabralo da polomi zvezdu i koliko je zvezdi moralo biti polomljeno da bi se sačuvao cvet?

Pretpostaviću – mnogo.

Pitam se da li su Milan i Danka morali da izaberu cvet umesto zvezde, da li je cvet postao zvezda za njih, da li su morali da biraju između jednog ili drugog, da li su dobili najbolje od oba sveta, da li, ne znam, kako su oni razmišljali, šta je za njih bio cirkus, da li su ga shvatali ozbiljno, koliko dugo su vežbali, čime su želeli da se bave, kako se njihov svet izlio u jedan cvet…

Teško je reći koji bi cvet bio cirkus, tačnije bilo bi teško odabrati jedan. Mislim da je ipak u pitanju bašta.

Dugo održavana bašta čije su sadnice posađene 2004. godine kada se jedne ekipa zainteresovana za cirkus usudila da povremeno vežba. Kako obično biva, kada naiđe loše vreme, bašta je morala da nastavi da raste u Parobrodu.

Prostor u Studentskom kulturnom centru je iz ruku studenata i profesora prešao u ruke ljudi suštinski nezainteresovanih za mlade i umetnost što objašnjava kako se moglo dogoditi da zgrada postane totalni stranac za mene, njenu izvorno ciljnu publiku.

U Beogradu je takođe jedna druga bašta doživela sličnu sudbinu onoj Cirkusfere – premeštena je sa Dunavskog keja na poznato mesto, gde je i dan danas, uz naravno dugi niz godina njenog zanemarivanja. Osim što je stara lokacija pretežno zaboravljena i sama bašta je pretrpela mnogo štete i političkih hirova. Srećom, zalaganjem biologa, botaničara, raznih dobročinitelja Botanička bašta Jevremovac već dugo ne menja svoju lokaciju. Nadam se da će tamo i ostati.

Iako nikada nisam doživela botaničku baštu na Dunavskom keju, uvek je se sećam kao svetog mesta gde se nalaze počeci izučavanja različitih biljaka. Sličan osećaj u meni budi oslobođeni Studentski kulturni centar – sveto mesto početka cirkusa kakav je meni poznat u Srbiji. Početno mesto rasta grupe ljudi koja dve decenije svoju ljubav širi među mladima kako bi ova zanemarena umetnost dobila svoje zasluženo mesto.

Zato je tek posle dvadeset i četiri godine mog života ulica Kralja Milana 48 postala nešto bitnija, postala je tačka susreta između prošlosti i sadašnjosti različitih generacija, između studenata poput mene koji tek treba da isprate istoriju jednog zdanja nastalu pre mog rođenja. Postala je značajna ulica za jednu studentkinju Filološkog fakulteta i prošlogodišnju fabrikantkinju koja do pre dve nedelje nije znala da se išta zanimljivo dešava u Studentskom kulturnom centru.

Blokirani objekat SKC-a je za studentkinju u blokadi postao nešto više od bilo kakve zamrle zgrade. Oživeo je, dao joj je slobodu da se kreće, da pronađe deo priče koji je nedostajao, da nastavi da slaže deliće, da boravi u prostoru koji je neopravdano dugo bio odstranjen od nje, da zauzme stav, da vidi dve velike fotografije Megi i EKV-a i da razmišlja koja bi njihova pesma odgovarala kraju ovog teksta.

Možda:

,,Kažu da negde ipak

postoji grad

pod zastavom kiše

iznad krovova

otvoren grad

otvoren grad“

Čitajte Minin blog – https://mininminiblog.blogspot.com/