Od maja do maja

Društvene mreže imaju tu ponekad zgodnu i korisnu opciju da vas podsete šta se dešavalo prethodnih godina na taj dan. Poslednjih nedelja mi intenzivno izlaze slike sa prošlogodišnjih majskih protesta i teraju me da mislim o tome kako sam se osećala u to vreme.

Od kako sam se preselila iz Kragujevca u Beograd 2016. godine, imam osećaj da sam stalno na nekim protestima i da su uvek protiv nekog oblika nasilja – kao i većina nas uostalom.

Neke proteste sam kritički podržavala, na mnogim sam bila, u organizaciji nekih sam učestvovala… i imala sam snažan osećaj da nijedan od tih skupova nije bio poput onoga što se dešavalo u maju 2023. godine. Mislila sam – trauma je kolektivna, pa bi i žaljenje trebalo da bude takvo, i stidljivo sam se nadala da bi upravo to moglo da napravi razliku. Ljudi se često povezuju sa mestom bola u sebi i te veze mogu nositi nekad i nešto snažno i transformativno… ako barem načelno nađemo konsenzus oko značenja tog bola i šta sa njim nadalje.

Godinu dana kasnije, algoritamski reljefi su nam svima drugačiji. Na mesto slika i razmišljanja o majskim protestima, tu su vesti o majskoj predizbornoj kampanji. U stvari, majska je u slučaju opozicije; u slučaju vlasti ta kampanja nije ni prestajala. Od selektivnog bojkota izbora u nekim delovima Srbije od strane opozicije, preko selektivnog poštovanja izbornih uslova, do selektivne podrške u opozicionim redovima – predizbornu kampanju ne bih mogla da izbegnem, sve i da sam se jako potrudila da to uradim… što pomalo i jesam.

Izaći ili čekati da oluja prođe

Najčešće nastojim da svoje stavove ne iznosim tako što iskaz krenem frazom ,,kao sociološkinja…” jer ne želim ni da aludiram na neki navodno neupitni naučni autoritet.

Međutim, ono što znam o izbornim procesima i, uopšte, o tzv. političkoj kulturi jeste da politička svest ljudi određena realnim dometima mogućnosti njihovog delovanja. Ti dometi su često ograničeni različitim oblicima diskriminacije. Nemaju iste mogućnosti delovanja radnik iz unutrašnjosti Srbije i intelektualac iz Beograda ili Novog Sada. Nemaju iste mogućnosti delovanja žene u odnosu na muškarce, ili žene u odnosu na neke druge žene više klase na primer.

Nema ničeg revolucionarnog u ovim zaključcima, ali se iznova ispostavlja da je važno ponavljati da ljudi nisu rođeni sa razvijenom političkom svešću, sa gotovim odgovorima na sva politička i društvena pitanja, već da je to pitanje različitih uslova i resursa koji su vam dostupni.

Na papiru, trebalo bi da su moji dometi mnogo veći jer je moja trenutna društvena pozicija bolja nego mnogim drugim ljudima. U praksi, samo mi je beskrajno drago što u mom rodnom Kragujevcu sada nema novih izbora i ja ne moram da mislim o iluzornosti kategorije izbora. Gotovo izvesno bih izašla na te izbore i sasvim sigurno glasala za opozicinu listu. I imala bih gorak ukus u ustima. U praksi, ja sam zapravo zbunjena oko svih dešavanja poslednjih nedelja.

Ne znam da li je drugačije kod nas uopšte i moguće. Oduvek sam mrzela floskule poput one da je društvo podeljeno, polarizovano, da je isključivo ova vlast za to odgovorna… Društvo je uvek podeljeno jer su klasne, polne i druge podele materijalna realnost koja prevazilazi trenutne političke aranžmane.

Međutim, ova vlast zaista jeste uspela da poentira trku ka dnu – da obesmisli bilo kakvo apstraktnije razmišljanje jer smo svedeni na golo preživljavanje, od danas do sutra; da obesmisli politiku i ideju šta svako od nas može da uradi. I ono što je loše, nije trajno i konačno loše jer – može da bude gore. U takvom kontekstu je teško ne misliti da ovi zaista moraju da odu ukoliko želimo ikakve promene ili barem mogućnost da se nekakva alternativa rodi. Svaki drugi društveni problem deluje kao manje prioritetan jer se u ozbiljnim društvenim krizama svi resursi preusmeravaju tamo ,,gde gori”.

U Srbiji stalno gori poslednjih 12 godina. Sve deluje manje važno u odnosu na to. Ali da li je?

Zato smo i mi naterani da izbornim procesima pridajemo daleko veći značaj nego što oni imaju čak i u teoriji. Negde na početku XX veka, anarhistkinja Ema Goldman je izjavila da bi izbori bili zabranjeni, kada bi donosili suštinske promene.

Nije tajna da su marksističke i anarhističke ideje bile važno za formiranje mojih političkih stavova i da su mi neke mentalne mape zaista oblikovane time. Delom mi se zato danas i čini da politiku poistovećujemo sa političkim partijama i izborima, iako ta lepeza jeste i mora biti daleko šarenija. A kada postoji takvo poistovećivanje, uz jednu kriminalnu organizaciju na čelu zemlje, onda su očekivanja od onoga što se predstavlja kao alternativa bezmalo minimalne jer smo svi zajedno svesni da je teško boriti se protiv takvog političkog protivnika. Onda se kriterijumi svode na prostu molbu da opozicija postoji i da možda nađe kakav-takav zajednički jezik. Ili da odglumi da je tako, za svet.

Prošlog maja sam imala stidljive nade, a ovog osećam samo nekakav blagi stid kada vidim opoziciona prepiranja po principu kosovskog ciklusa pesama, ko je izdajnik svoga roda, a ko pravi rodoljub i ko je kriv za raskole.

I opet, politički život je u teoriji značajno raznovrsniji od jedinstvenog opozicionog bloka, ali u praksi slom ovog bloka često znači da su pojedinačni interesi bili važniji od onih opštih. I razumem ljutnju birača onda kada smo svi mi zajedno spremni da zažmurimo skoro u potpunosti na ono što se nama ne sviđa kod njih… ali gde su granice tog žmurenja?

Do kog trenutka se žmuri na loše prebrojane muškarce i žene na listi, na manjak potpisa na listama, na predavanje duplih lista, na međusobne prozivke po mrežama? Na stvari koje je zaista lako preduprediti? Potpuno nezavisno od toga šta mislim o bilo kome od njih i da li se sa nečim od izrečenog o opozicionim liderima slažem; politički proces nije stvar ličnih simpatija. Međutim, izgleda da kod nas ne može da bude ni stvar principa, ni vrednosti.

Dečja posla

I, kao što rekoh, razumem ljutnju nekih birača, ali ja nisam ljuta, barem ne zbog ovoga. Ove stvari me zapravo teraju u mnogo manje delotvorna osećanja i poglede na svet, u cinizam, i verujem da nisam usamljena u tome. Problem je što je u takvom stanju udobnije i lakše je prihvatiti sve nove loše stvari koje se dešavaju, a čak se i naslađivati time.

Cinizam je kritički impotentan i time se ne stiže nigde… jer nam je svima potrebno da verujemo da je drugačiji svet moguć.

Dodatno me sve ovo žulja poslednjih nedelja jer ne mogu da prestanem da mislim o jedanaestogodišnjoj devojčici iz Toponice kod Malog Crnića koju su njeni školski drugovi seksualno zlostavljali mesecima, a na kraju pokušali da siluju. Nakon tog događaja, devojčici je konstatovano 28 povreda na telu. Škola je najpre prijave roditelja odbacila, kvalifikujući zlostavljanje kao ,,dečja posla”. Nakon silovanja, snimanja i pretnji da će taj snimak objaviti na mrežama, dečaci-nasilnici su nastavili da idu u školu. Devojčica je prestala da pohađa nastavu, zadobila je 28 vidljivih povreda i ko zna koliko onih koje se ne daju prepoznati na taj način i sa kojim će se suočavati još dugo… jer sistem uvek nađe način da nagradi nasilnike i kazni žrtve. I zapravo je ovakav odnos prema devojčicama u srži iskustva svake od nas.

Nasilje nad ženama i devojčicama je fenomen dugog trajanja i suštinski je ukorenjeno u sistemu, nezavisno od političkih aktera koje su trenutno u političkoj areni. Neće ga rešiti prosta promena vlasti već samo politička volja da se teži sprečavanju nasilja. Kada je prošlog maja jedno dete ubilo neku drugu decu, a onda jedna mlada osoba neke druge mlade osobe, bilo je gotovo nezamislivo suočiti se sa takvom realnošću, ali sam se iz sve snage nadala da će nam to koliko-toliko uticati na promenu naših mentalnih mapa.

Ova vlast stvara atmosferu relativizacije nasilja na raznim nivoima i logično je da će ovakve stvari sve više biti vidljive u medijima. Nije ovo fetišizacija bola, a ni pesimizam, samo realna pretpostavka.

Nije ovakva opozicija kriva za to. Ono što me ljuti u ovoj situaciji je što se ,,detinjarijama” proglašava ekstremno nasilje nad jednom devojčicom, a što nisam sigurna da bi neko iz opozicije mogao da se suoči sa nivoima problema.

Tačno je, neki od njih nisu još uvek imali priliku za to i nepošteno je unapred im pripisivati neuspehe. Zaista znam da u tim redovima ima dobrih ljudi koji bi dali sve od sebe da se bore protiv nasilja. Ali je takođe istina i da su prava ,,dečja posla” sve ovo što opozicija radi u već značajno neravnopravnim uslovima i da zahteva da se prema njoj odnosimo kao prema detetu – da praštamo greške, zažmurimo na jedno oko, nemamo previsoka očekivanja (ili ikakva), jer su vremena teška i nije lako biti dobro dete.

I tako narativ o izborima ispuni sav medijski prostor toliko da je teško baviti se ičim drugim, a tamo je zapravo… sve ispražnjeno od značenja. Ne stižemo da se bavimo nasiljem koje neka deca čine i odgovorima na to jer uvek nešto deluje kao važnije. Istina je da ne verujem u sposobnost opozicije da se uhvati u koštac sa realnim problemima jer ne uspeva da se uhvati u koštac ni sa sopstvenom predizbornom kampanjom.

I zaista, zaista bih volela da me demantuju, barem na nivou odglumljene pristojnosti u medijima, dok izbori ne prođu – nešto kao sa decom kada su gosti tu. A onda ćemo videti kako dalje.