Od „Besmrtnog puka“ do osporavanja antifašističke borbe: Da li je Srbija izgubila kompas u proslavi Dana pobede?

U Srbiji se Dan pobede obeležava tako što će ministar za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja Nemanja Starović predvoditi državnu ceremoniju polaganja venaca na Groblju oslobodilaca Beograda, a uveče će u Narodnom pozorištu biti priređena svečana akademija.

U Beogradu će član Privremenog organa Grada Beograda Nikola Nikodijević položiti cveće na spomenik „Večna vatra“ i spomenik Crvenoarmejcu na Groblju oslobodilaca Beograda. Sama činjenica da to neće uraditi dosadašnji gradonačelnik Aleksandar Šapić, koji je nedavno predložio izmeštanje Josipa Broza Tita iz Kuće cveća, najbolje govori o odnosu sadašnjih političkih elita prema antifašističkoj borbi.

Nije jasno ni zašto će Nikodijević, član Socijalističke partije Srbije, polagati cveće na spomeniku Večna vatra koji je na beogradskom ušću postavljen 2000. godine i označava sećanje na žrtve NATO agresije iz 1999, a na kome su originalno bili upisani stihovi koje je izabrala Mirjana Marković, supruga Slobodana Miloševića i osnivačica Jugoslovenske levice (JUL).

Šta se dogodilo?

Dan pobede se u Evropi proslavlja na dan kada su nemački feldmaršal Vilhelm Kajtel (načelnik štaba Vrhovne komande), general-pukovinik Hans-Jirgen Štrumpf (predstavnik Luftvafea, ratnog vazduhoplovstva Nemačke) i Hans Georg fon Frideburg u Berlinu potpisali bezuslovnu predaju koju su prihvatili sovjetski maršal Georgi Žukov i britanski maršal Artur Teder.

Međutim, nacistička kapitulacija se ustvari dogodila dan ranije kada su u francuskom Remsu 8. maja isti nemački predstavnici potpisali bezuslovnu predaju američkim, britanskim i francuskim generalima koji su je prihvatili u ime Saveznika. Ali, kako na tom događaju nije bilo predstavnika Sovjetskog Saveza koji je podneo najveće žrtve u Evropi u borbi protiv nacizma, predsednik Josif Staljin insistirao je da se upriliči nova predaja nacista koju će jedino zvanično prihvatiti.

U Evropi je potom 9. maj usvojen kao jedina zvanična predaja nacista i obeležava se kao Dan pobede. U većini istočnih država Dan pobede je neradni dan.

Jugoslavija u vrhu borbe protiv fašizma

Jugoslavija spada među zemlje koje su podnele najveći teret borbe protiv fašizma i sa preko 1,5 miliona žrtava je treća na evropskoj listi po gubicima. Ispred su SSSR sa 16 miliona stradalih i Poljska sa 5,7 miliona, dok su iza zemlje poput Francuske (600.000), Grčke (460.000), iVelike Britanije (365.000).

Uprkos velikim stradanjima u Drugom svetskom ratu u Srbiji je danas na snazi revizija istorije i rehabilitacija vođa četničkog pokreta, poput Draže Mihailovića koji je 1946. u prisustvu međunarodnih predstavnika bio osuđen za ratne zločine.

Iako istoriju pišu pobednici, pa su tako doprinosi ostataka Jugoslovenske kraljevske armije decenijama zanemarivani, poput operacije Halijard u kojoj je spaseno oko 500 savezničkih pilota, u XXI veku često se osporava partizanska antifašistička borba u okviru Narodnooslobodilačkog rata (NOB).

Šira slika

Kada se zanemari sopstvena istorija i antifašistička borba koju je u pobedu sprovela kasnija komunistička elita, onda se dođe do toga da se u obeležavanju Dana pobede sve više luta.

Tako je u poslednjoj deceniji u Beogradu počela da se primenjuje sovjetska tradicija „Besmrtnog puka“ u kojoj potomci boraca nose slike poginulih u Drugom svetskom ratu.

Samo što je novokomponovana srpska varijanta „Besmrtnog puka“ pretvorena u nošenje slika poginulih i u ratovima devedestih, pa čak i veličanja ratnih zločinaca poput Ratka Mladića ili Željka Ražnatovića Arkana, čije su fotografije takođe bile primećene prethodnih godina.

A kada se zanemari sopstvena tradicija i preuzima tuđa, onda se dođe do toga da se „Besmrtni puk“ proširio i na Kragujevac i Niš, a najavljuju ga i gradovi poput Šapca i Pirota. Paradoks je da su Srbiji upravo antikomunisti najviše zagovaraju sovjetsku komunističku tradiciju sećanja na Drugi svetski rat.

Istorija nije crno-bela, ali je samo jedna

Sećanje na Užičku republiku koja je formalno bila prva kontinentalna teritorija oslobođena od nacista usred jeseni 1941. kao i najvažnije bitke od Sutjeske, Neretve, Kadinjače, do desanta na Drvar ili Sremskog fronta skoro da više ni ne postoji.

Zanemaruje se i činjenica da je Jugoslavija jedina evropska država koja je uz Grčku imala pokret otpora koji nije pravio samo diverzije, poput francuskog ili poljskog, već se tokom svih ratnih godina otvoreno sukobljavao s neprijateljskom vojskom.

Istorija često nije crno-bela i očekivano je da se u postkomunističkom periodu revidira udeo četnika u antifašističkoj borbi, ali je činjenica da su britanski obaveštajni podaci upućeni Vinstonu Čerčilu tokom 1942. odredili sudbinu Jugoslavije i zaokretanje ka komunizmu.

Čerčil je zbog tih izveštaja progutao gorki zalogaj podrške Josipu Brozu Titu jer je zaključeno da samo on sa partizanskim pokretom vodi aktivnu borbu protiv neprijatelja, dok je za četnički pokret ustanovljeno da su u nekoliko navrata imali kolaboraciju sa nacistima.

Među 30.000 vojnika iz Jugoslavije koji su se borili na strani Sila osovine (kasnije nazvani domaćim izdajnicima), a koji su pokušali da se povuku preko austrijskog Blajburga, gde su streljani, procenjuje se da je bilo oko 4.000 Srba koji su pripadali četničkom pokretu. U pitanju su borci koji nisu želeli da prihvate amenstiju koju im je ponudio Josip Broz Tito i koja je bila na snazi do 15. septembra 1944. Pretpostavlja se da su je odbili zbog ratnih zločina koji su počinili nad svojim narodom.

V. Živanović/Kompas