Neproglašeno vanredno stanje: Od velike subote do crnog petka

Izvestilac evropskog parlamenta za Srbiju Tonino Picula ocenio je da u Srbiji od pada nadstrešnice vlada neproglašeno vanredno stranje. To je verovatno najrealniji opis onoga što se dešava već skoro punih pet meseci.

Zvučni top probudio Beograd

Zvučni top je izgleda probudio i Beograd koji je delovao uspavano u odnosu na lokal i stalno čekao da studenti kažu šta će i kako da se radi. Poziv na zborove delovao je kao još jedan neuspeli generalni štrajk, ali je izgleda građane iz letargije probudio baš zvučni top, pa su počeli preko društvenih mreža da se sami po opštinama organizuju i prave sastanke. Neki su poput građana Starog grada pozvali studente da im pošalju predstavnike i pomognu im kako da zbor bude efikasan, kako da nauče da ne pričaju svi u glas, kako da negoduju ako se ne slažu s govornikom a da ga pritom ne prekidaju, kako da se pravilno jave za reč, a kako za repliku, kako da poštuju i svoje i tuđe vreme kako bi efikasnost zbora bila što bolja.

Postoji mišljenje da su zborovi opasni jer se time može desiti da rulja preuzme kontrolu nad delom državne uprave. Ta opasnost (svakako) postoji, ali i to je posledica činjenice da je vlast razvalila opoziciju na paramparčad, pa sada više nema s druge strane stola nekog legitimnog s kim može da pregovara, već samo goloruki narod. Vlast nije umela da ceni opoziciju koja je kanalisala bes mase kroz proteste 1 od 5 miliona i Srbija protiv nasilja. Iskoristila je kraj tih protesta za dodatno ponižavanje protivnika koji je odavno na podu.

Epilog razvaljivanja političkih protivnika je da skoro da više ne postoji mesto u Srbiji u kojem može da se održi najobičnija skupština opštine bez policijskog kordona – od Novog Sada, preko Šapca, Bogatića, Loznice, Rače, Kraljeva, Zrenjanina, Zaječara, Niša… Narod više niko ne treba da zove, sam se okuplja da gađa jajima gradonačelnike i predstavnike Vlade Srbije. Lokalni lideri poput „aerodrum“ gradonačelnika Predraga Terzića sada su taoci sopstvene stranke i svog šefa. Verovatno bi najradije podneli ostavku, pošto više ni iz kuće ne mogu da izađu a da se ne okreću da li ih okolo vreba neko jaje na oko u bukvalnom smislu, ali im gazda ne dozvoljava. To bi bila slabost koja bi dala vetar u leđa da se po svim opštinama tako posmenjuju oni koji su se ogrešili o zakon ili moral.

Smrt i njeni hirovi

Vlast je sa neskrivenim zadovoljstvom i likovanjem prekinula veliku subotu zvučnim topom. Ali je kao posledicu dobila crni petak. Studenti su blokirali GSP Beograd, građani Niša su odlučili da ne dozvole da im grad bude pod opsadom sa tri policijska prstena zaštite samo zbog najobičnijeg stranačkog (ponavljam: stranačkog, ne državnog) sastanka, narod u Bogatiću je razvalio opštinsku zgradu jer im je zamenik predsednika opštine preko objave na Instagramu pokazao srednji prst…

Dodatni bes u crnom petku izazvala je smrt 16. žrtve pada nadstrešnice, a posebna je sramota što Vojno-medicinska akademija izgleda nije smela da odmah objavi ono što je već cela Srbija znala (teško je shvatiti kako je neko uopšte pomislio da bi takva informacija mogla da se sakrije i odloži). Spali smo na to da ugledna medicinska ustanova ni potvrdu smrti ne sme da objavi javno dok ne bude odobrena iz glavnog štaba. Zbog toga je u saopštenju mimo uobičajene prakse izbegnuto da se kaže vreme smrti.

Kontrola svih segmenata društva ove vlasti dovela je do toga da je smrt Zorana Đinđića brže objavljena nego kraj života 16. žrtve pada nadstrešnice. So na ranu javnosti zbog preminulog mladića posuta je još ranije, kada ga je 30. januara predsednik Aleksandar Vučić posetio na intenzivnoj nezi gde ni porodica nema pravo pristupa. U Novom Sadu su njegovi školski drugovi i profesori već od 8 ujutro palili sveće i polagali cveće ispred Ekonomske škole „Svetozar Miletić“ koju je mladić pohađao. Studenti u blokadi su objavili da sa žaljenjem konstatuju da je preminula i 16. žrtva pada nadstrešnice. Novinari su sa VMA dobijali nezvanične potvrde da je mladić preminuo tokom noći, ali na zvanična pitanja je ova ustanova ćutala, sve do iza 13 časova (skoro 12 sati od proglašenja smrti).

Studenti su u pravu

Vođenje države po sistemu – ne postoji zvučni top u Srbiji i niko ga nikad nije ni video; jesmo ga ipak kupili ali stoji neraspakovan u magacinu; jeste raspakovan ali je samo na poligonu tamo negde u Rakovici ili ne znam gde; ustvari ipak izlazi na ulice ali ga ne koristimo; bio je i 15. marta na više lokacija u Beogradu ali nije upotrebljen – doteralo je cara do duvara.

Sada više nema dileme da je vlast sinhronizovanom akcijom pokušala da na veliku subotu izazove 9. mart, da li u cilju zavođenja vanrednog stanja ili pokušaja prikazivanja mirnih protesta nasilnim. Najveća pobeda studenata 15. marta je što nije razbijen ni jedan izlog, nije prevrnuta ni jedna žardinjera, nije polupana ni jedna trafika, nije čak ni bačeno jaje ni na jednu instituciju, iako je na ulicama bilo preko pola miliona ljudi (najbolji opis je 5. oktobar + Novi Beograd, jer nikad u istoriji nije tolika masa ostala preko reke, da nije uspela da stigne do centra).

Ako na nasilje uzvratimo nasiljem, onda smo isti (dr Dragan Milić) – verovatno je najbolja poruka koja treba da dopre do građana. „Ovi u Nišu ne dinstaju, oni rendaju!“, jedan od šaljivih, ali istinitih komentara na jučerašnja dešavanja u tom gradu. Međutim, mirna masovnost najviše boli, jer haos je prirodno okruženje u kojem su naprednjački radikali odrasli tokom devedesetih godina. Mnogima je „dinstanje“ previše spor metod, ali je jedini ispravan.

Zborovi građana verovatno će jedan po jedan da preuzimaju mesne zajednice i opštine tražeći da izabrani predstavnici rade u njihovom, a ne stranačkom ili bilo čijem tuđem interesu. Gde će to dovesti i šta će se iz toga izroditi – videćemo. Sada protesti zaista više nisu politički, jer politici je odsviran kraj još pre zvučnog topa. Ta činjenica je ono što je ustvari najopasnije i po vlast, i po građane.

Za pad režima nije potrebno nasilje. To može mnogo jednostavnije. Samo je potrebno da Srbija stane, ali cela, ali stvarno, a ne selektivno prosvetari i još poneka profesija. Potrebna je opšta, ali mirna građanska neposlušnost. Studenti to odavno pričaju i pokušavaju da gurnu narod preko te crvene linije. Iako svi podržavaju studente, pitanje je kada će ih zaista i čuti. Zvučni top je u tome samo pomogao studentima, da razbudi i one koji su u najdubljem snu. Sada samo treba da poslušaju šta im deca poručuju i na koji način se legitimno smenjuje vlast.

Vlada Živanović/Kompas