Nasije nad novinarkama uz prisustvo države

Novinarka Danica Ilić je u noći protesta, između srede i četvrtka, radila svoj posao. Kada je čula da se predsednik Vučić obraća pristalicama SNS-a, ispred stranačkih prostorija, otišla je o tome da izveštava za Kompas. Nije moglo biti zabune: imala je pres karticu i zeleni prsluk. Snimila je govor telefonom i pokušala da od predsednika dobije izjavu. Situacija nije bila napeta.

Međutim, “muškarci koji čuvaju stranačke prostorije” su je presreli, odnosno nisu hteli da je puste u stranačke prostorije i nisu hteli da pokažu legitimacije. Jedan joj je grubo oteo telefon, ostali su je vređali i ponižavali. Na pet metara odatle stoji predsednik; policajac u civilu kojem se nešto kasnije obratila odbio je da reaguje.

Telefon joj je oduzet i do danas nije vraćen. Sama kaže da se u tom trenutku, očekivano, osećala potpuno nebezbedno. Nažalost, taj osećaj za novinarke u Srbiji dođe kao normalni deo posla. Država, tačnije vlast, tu je glavni antijunak: ona nasilje generiše, podstiče ili svesno bira da ništa ne uradi.

A policija zvižduće…

Direktor „Vremena“ Stevan Ristić u tekstu „Kada država ugrožava bezbednost novinarki“ podseća na podatke novinarskih udruženja i međunarodnih organizacija: broj napada i pretnji je u porastu, naročito tokom protesta i političkih sukoba, uz stalan obrazac mizoginog i seksualizovanog nasilja na mrežama.

Šta to znači u praksi? Na mrežama – brutalno izlaganje mizoginim uvredama. Fridom haus beleži da je 71 odsto novinarki prijavilo rodno zasnovane napade. A to je samo vrh ledenog brega. Na terenu – fizičko nasilje i ponižavanje. Danici Ilić otimaju telefon. Novinarku Nove S Ivanu Marković i novinarku Južnih vesti Tamaru Radovanović napadaju tokom skupa u Nišu. Policija stoji na strani batinaša. Novinarka Verica Marinčić je pod, takoreći, rafalnom paljbom vlasti – lokalni moćnici joj prete, SLAPP tužbe pljušte, ne daju joj da uđu u opštinske zgrade… Možemo ovako dugo.

Borba na dva fronta

Pitam se nekad šta motiviše mlade koleginice da upišu novinarstvo na Fakultetu političkih nauka – uvek ih je više nego mladića – a koje zaista žele da se profesionalno bave ovim poslom, imajući u vidu javni interes i kodeks?

Znaju da u današnjoj Srbiji žene gotovo i ne postoje na rukovodećim pozicijama. U tradicionalnim medijima odnos je 90 prema 10. Na vebu 70 prema 30. Znači: na devet urednika – jedna urednica. Na sedam urednika – tri urednice.

Znaju da će u digitalnom svetu biti izložene ogromnoj agresiji. Da će im se prebirati po bračnom statusu i izgledu. Da će biti vređane na dva fronta – kao novinarke i kao žene. Znaju i da postoji mogućnost da ih napadnu na terenu, pod državnom palicom. Ali opet, one ne odustaju. Plivaju u ovom poslu, rade ga hrabro, sa strašću, trudeći se da stvari promene. U toj borbi smo svi zajedno.

Pre nekoliko dana, moja ćerka (7,5) je rekla da kada poraste želi da bude novinarka. „Kao mama.“ Naravno, to su dečija posla, promeniće ona još mnogo puta svoje želje. Ali kada je to izgovorila, nešto me je preseklo. Pomislila sam: „Valjda nećeš.“

Pa nek ovo bude borba za državu i insistucije, društvo i za profesiju, u kojoj će neka druga majka moći da poželi – mirne duše – da i njena ćerka bude novinarka. U kojoj će znati da neće biti sama, da će imati zaštitu i da joj, recimo, nabildovani likovi pod zaštitom države neće oteti telefon, dok obavlja svoj posao.

Jelena Jorgačević

Pročitajte i: