Nacionalizam, šovinizam, poltronizam: SPS slavi 34 godine postojanja

SPS je nastao 1990. godine kao direktna naslednica Saveza komunista Srbije. Iako je formalno pravno bila naslednica Komunističke partije (u okviru čega je preuzela svu imovinu svog prethodnika), ova stranka se u praksi nikada nije zalagala niti za levičarske ideje i socijalnu pravdu, niti za jugoslovenstvo.

Od osnivanja do danas upamćena je po ratnim razaranjima i pogibijama širom Jugoslavije, kompletnom uništenju Vukovara, okupacionoj izolaciji Sarajeva, genocidu u Srebrenici, hiperinflaciji, NATO bombardovanju Srbije i Crne Gore, promašenoj politici koja je na kraju Miloševićeve vladavine dovela i do otcepljenja Kosova i Metohije.

Dve ere SPS-a

SPS se deli na premiloševićesku i postmiloševićevsku eru. Dok su eru osnivača Slobodana Miloševića obeležili nacional-šovinizam, ratovi i razaranja, ekonomska destrukcija, postmiloševićsku eru ili doba Ivice Dačića obeležava poltronizam prema svim vlastima (neki to pogrešno nazivaju pragmatizmom).

Ivica Dačić je 2006. godine odneo pobedu nad Miloradom Vučelićem i ostatkom konkurencije u međusobnom guranju i udaranju ko će nositi kovčeg Slobodana Miloševića. Stranku je kao vršilac dužnosti prvog čoveka počeo da vodi još 2003. godine kada je Milošević bio onemogućen zbog suđenja u Haškom tribunalu.

Sada, posle dvodecenijskog rukovođenja može da se pohvali da od preuzimanja SPS-a nikada nije bio van vlasti, osim u kratkom periodu 2003. i 2007. godine, mada je i tada partija rukovodila mnogim javnim preduzećima.

Nikad slabiji, a nikad jača vlast

Poltronizam Dačića i SPS-a prema demokratama, a kasnije prema naprednjačkoj vlasti doveo je do toga da stranka nikada slabije nije stajala u biračkom telu, ali je ipak sastavni deo svake vlade.

U vreme Miloševića SPS je najviše poslanika imao 1990. (194), a kasnije je ta podrška samo opadala. Od kako je Dačić preuzeo rukovođenje SPS-om, stranka nikada u republičkom parlamentu nije imala više od 25 poslanika. Međutim, to ih nije sprečilo da nagovore bivšeg predsednika države Borisa Tadića na istorijsko pomirenje, a da Ivica Dačić sa samo 12 poslanika 2008. godine postane potpredsednik vlade i ministar policije.

Period poltronizma prema Aleksandru Vučiću i naprednjacima pretvorio se u period kinjenja lidera i drugih kadrova SPS-a. Međutim, staro političko pravilo „kad te pljunu, ti samo okreni drugi obraz“ dovelo je do dugotrajnog opstanka braka naprednjaka i socijalista, dužeg nego što je bilo ko očekivao.

Uvek u sektorima prosvete i bezbednosti

Na poslednjim izborima u decembru prošle godine partija se vratila na istorijski minimum od 12 poslanika, ali je zato opet dobila značajan udeo u vlasti. Razlog za ovako slab rezultat verovatno leži u postepenom utapanju u SNS (prvi put na predsedničkim izborima SPS nije imao svog, nego je podržao tuđeg kandidata). Iako je Ivica Dačić rekao da preuzima odgovornost za očajan izborni rezultat, u praksi nije napravio ni jedan potez kojim bi tu odgovornost zapravo i preuzeo.

Još od 1990. godine SPS je, ne računajući nekoliko godina posle 5. oktobra 2000, uvek vodio sektor prosvete, a često i policije. Zbog toga im na dušu pada ne samo razaranje obrazovnog sistema tokom devedesetih, nego čak i od 2000. na ovamo. SPS i u sadašnjoj vladi vodi sektor prosvete, koji je preuzela dr Slavica Đukić Dejanović, bivša ministarka prosvete i ministarka za porodicu.

Dačić je naročito zaljubljenik u diplomatiju, iako nije znao ni engleski kada je u nju ušao (u Ujedinjenim nacijama čitao je na engleskom govore koji su ustvari transkribovani na srpski). Osim vođenja državne politike, ovaj sektor mahom doživljava kao zabavu i razonodu, zbog čega ga je predsednik Vučić neretko koristio da peva inostranim predsednicima i premijerima.

Ratni zločini, ubistva i druga (ružna) prošlost

Mnogi visoki funkcioneri SPS-a osuđeni su za ratne zločine u Haškom tribunalu, među kojima je i bivši predsednik Srbije Milan Milutinović. Za mnoge osuđene, među kojima je na primer i bivši premijer Srbije i potpresednik Vlade Jugoslavije, Nikola Šainović, veruje je se da su samo slepo izvršavali naređenja, što ih međutim ne oslobađa odgovornosti.

Veruje se da su visoki funkcioneri SPS-a povezani i sa pokušajima atentata na Vuka Draškovića, kao i ubistvo novinara Slavka Ćuruvije.

Vrh SPS-a na čelu sa Slobodanom Miloševićem zaslužan je za stvaranje Jedinice za specijalne operacije pri MUP-u Srbije koja je kasnije ubila Ivana Stambolića i Zorana Đinđića.

Šira slika

SPS dovitljivošću ljudi koji vode partiju uspeva da već tri i po decenije opstaje kao jedan od najvažnijih političkih činilaca u državi. To je možda i najjednostavniji odgovor zašto smo danas tu gde jesmo kao društvo i država.

Za koju političku opciju ustvari danas glasaju birači SPS-a, teško je reći. Partija bez identiteta i jasnog stava o najvažnijim državnim pitanjima, od ulaska u EU do kopanja litijuma, nekako i dalje uspeva da privuče određeni (mali) broj glasača. Možda odgovor leži u jednom od nekadašnjih predizbornih slogana SPS-a – prva ljubav zaborava nema.

Vlada Živanović/Kompas