Čudesni plavooki momak Lazar

Lazar  Milovanović, 7.6 2003.- 4.5 2023.

Čudo od deteta. Samo je svratio na ovu zemlju da pokaže svetu šta se sve može postići sa samo 19 godina i otišao, tamo negde daleko, u neki bolji, pravedniji svet gde nema laži, mržnje i zla i gde ništa ne boli. Od malena drugačiji i poseban. Uvek nasmejan i veseo, uvek spreman da pomogne drugima. Uvek kaže „neka, ja ću“.

Nije znao da se naljuti, nikada se nije ni posvađao sa drugarima, a kamoli potukao. Živeo je brzo i hrabro, grabio život krupnim koracima, živeo punim plućima i nizao uspehe, kao da je znao da će se njegov ovozemaljski život tako brzo završiti. Vedre i blage naravi, a za svoje godine – tako odgovoran, zreo, sposoban i svoj.

Želeo da ostane na svojoj zemlji

Voleo je svoje selo, odlučio je da tu ostane i da se bavi poljoprivredom. Od malih nogu je vozio traktor i do kraja je sve poslove obavljao sâm, a roditelji su bili tu da mu pomognu i pruže podršku.

Vožnja mu je bila u krvi. Sa 18 godina je položio vozački ispit. Sve drugare je vozio gde god treba, a kad su se vraćali iz provoda, on bi prvo sve njih razvezao kućama, pa bi se tek na kraju i sâm vratio kući. Sa njim je uvek bilo veselje, radost i sreća. Kad dolazi kolima, prvo se čuje muzika, pa tek onda auto.

Išao je gde je hteo sa drugarima, provodili su se, ali  bez obzira na to, ujutru je ustajao rano, išao po radnike, sa njima radio po ceo dan na njivi, a kad završe, on ih je odvozio kućama.U međuvremenu je obezbeđivao prodaju, skupljao gajbe, vozio robu.

Kad dođe kući, spremi se, dotera i opet ide sa drugarima u provod i tako u krug.

Zime u šumi

Njemu je sve bilo malo i sve mu je bilo sporo. Znao je i hteo sve da radi. I da ispegla sebi stvari i da spremi nešto za jelo, a roštiljanje sa drugarima mu je bilo veliko zadovoljstvo. Nikada mu ništa nije bilo teško i sve je radio i završavao sa lakoćom i uvek sa osmehom.

Zimu je provodio u porodičnoj šumi, sekao je drva i prodavao. Sâm je zaradio i kupio jednu njivu i još jedan hektar šume, i sve je to zaveo u katastar na svoje ime.

„Planirao je da ove godine zasadi još jagoda, da zasadi breskve, da kupuje njive… i ne znam stvarno gde bi mu bio kraj… Otišao je te kobne noći, a da nije sačekao jagodicu da ubere.

Mi smo brali njegove jagode, trešnje, višnje, kajsije, šljive, grožđe… On je orao, sejao, prskao, radio je sve.

A sada smo mi bez njega ništa.

Tako smo nemoćni, ne možemo sami da ostvarimo sve te njegove zamisli i planove. A bilo ih je tako mnogo.

Kobne noći je stao i naš život

Te kobne noći je sve stalo i naš je život stao. U našem kraju je, zajedno sa njima, umrlo sve. Nema ni muzike, ni radosti, ni veselja. Samo muk i tišina.

 Mi sada, sa prevelikom tugom i težinom na srcu, radimo to što je on hteo i započeo.

Za Lazin 20. rođendan, 7.juna, skupili smo novac i zajedno kupili štene psa kog je želeo. Zove se Zift. Pošto je planirao da kupi i ženku iste rase, kasnije smo kupili i ženku Lunu. Bila je mala kad smo je uneli u dvorište, a sada je porasla skoro kao Zift.“

Tako porodica ispunjava Lazine neostvarene želje.Tako je on planirao, a sestra, majka i otac se trude da ga ne razočaraju.

Otac doživeo srčani udar

Milan, Lazin otac, je 8. aprila doživeo težak srčani udar. Srećom, supruga je bila pored njega pa su ga hitno odvezli u Urgentni centar Smederevo, zatim odmah u KBC Zvezdara, gde je urađena intervencija ugradnje stenta. Izašao je iz bolnice i oporavlja se kući.

 I Ivana i Teodora, Lazine majka i sestra, veruju da je oca spasio upravo njihov dobri, plavooki anđeo Laza, pa se na sreću sve dobro završilo

Lazinu sobu su sredili i doveli do savršenstva, tako da ona zauzima centralno mesto u kući. To je soba za sećanje, za plakanje, za razgovor…za sve što je bilo a što sada nedostaje. Divna, prava momačka soba, elegantna, uređena sa mnogo stila i ukusa. Sve Lazine stvari su tu, u toj sobi, ormaru i fijokama.

Ivana svako jutro donese kafu u Lazinu sobu i onda zajedno piju tu prvu jutarnju kafu. Uveče obavezno ponovo uđe da poželi laku noć svom voljenom sinu.

Lazin telefon koji je kupljen samo mesec dana pre tragedije, sada koristi Bilja, njegova sestra. On je svakako planirao da uskoro kupi bolji telefon, jer njemu ništa nije bilo dovoljno brzo i dovoljno dobro. Takav je bio Laza.

 Bilja je predala molbu za stažiranje i pre izvesnog vremena su je zvali da počne sa stažiranjem 22.aprila.

Godišnji pomen stradalima porodica obeležava 27. aprila. Baš na praznik koji nosi njegovo divno ime: Lazareva subota. Nažalost, umesto slavlja, porodica sprema godišnji pomen. Tuga do neba.  Neutešni roditelji Ivana i Milan.

Sestra Biljana o svom bratu Lazaru

Moj Laza, moj mlađi brat, moje srećno detinjstvo i moj ponos. Zajedno smo odrasli, bilo nas je dvoje, a sada sam ostala samo ja. Prošla je već godina od kada nas je napustio, a ja i dalje ne mogu da se pomirim sa tim da više nije pored mene, i verovatno nikada i neću. Možda je to zato što verujem da je i dalje tu negde, uz mene, uz nas, i da nas i dalje sve čuva i voli.

Imao je samo 19 godina. Za nešto više od mesec dana, 7. juna, napunio bi 20. Tada bismo mu proslavili jubilarni rođendan, koji nije dočekao.

Imao je mnogo planova i ciljeva u životu, davao je celog sebe u svemu što je radio. Bio je toliko zreo i odgovoran, koliko većina ne bude ni sa duplo više godina nego što je on imao. Nikada nije bio sasvim zadovoljan postignutim, uvek je želeo bolje i više, jer je znao da to može.

Grabio je svaki trenutak života, kao da je znao da će se njegov život biti tako kratak.

Mi smo rođeni i odrasli na selu, i živeli smo sa mamom i tatom. Lazar je završio tehničku školu, ali je želeo da nastavi život na selu, da se bavi poljoprivredom, da modernizuje i proširi domaćinstvo i imanje, i imao je podršku svih nas. Radio je mnogo, ali je i izlazio, družio se, svi su ga u selu poznavali kao uvek nasmejanog, vrednog i poštenog momka. Znao je da uživa u svakoj sekundi svog života. Njemu nikada ništa nije bio teško.

On je bio pravi primer najboljeg brata, sina, ujaka, prijatelja…

Poslednji dan života je proveo sa Nemanjom, našim drugom, koji je, takođe, stradao te večeri. Njih dvojica su bili nerazdvojni, zajedno su rasli, radili, pomagali jedan drugom, zajedno su izlazili. Uvek su bili jedan pored drugog, čak i na svakoj slici i snimku. Kuće nam se nalaze jedna preko puta druge. I te kobne večeri na Ravnom Gaju, gde su ubijeni, ležali su jedan kraj drugog. Čak su i sada na groblju sahranjeni jedan pored drugog.

Laza će zauvek ostati moj mlađi brat, neko koga volim najviše na svetu, i zahvalna sam na tome što sam baš ja  njegova sestra. Mnogo mi nedostaje, i verujem u to da me čeka na nekom boljem mestu, da me zagrli i kaže da je sve vreme bio sa mnom, i da nas više niko nikada ne može razdvojiti. Do tada, ja ću se truditi da ostvarim sve njegove želje i planove a on če me gledati sa neba i biće ponosan na mene.

Verujemo u to da su svi sada na nekom dobrom mestu zajedno, da slušaju muziku, smeju se, i uz pivo, pričaju o zajedničkim trenucima. Svih šestorica.

Nije pravedno da se o ubici piše i zna mnogo više nego o našoj braći, sinovima i drugovima, koji su bili naš ponos, i prava retkost današnjeg vremena.

Otišli su prerano, ali pamtićemo ih večno. Sada nam je ostalo samo to da se potrudimo da se oni nikad ne zaborave. Da ne ostanu samo njihovi inicijali i da se ne pominju samo kao „žrtve stradale u selima oko Mladenovca“

Mnogo nas boli i vređa što se stvari ne nazivaju pravim imenom.

Jer svi ubijeni imaju svoja imena i prezimena, a ne samo inicijale. Svi imaju svoje porodice koje sa velikim ponosom neguju uspomenu na njih. Zar je toliko teško da se zapamte nazivi dva sela: Malo Orašje i Dubona.

Uz zahvalnost i saglasnost porodice, prenosimo priču kao i porodične fotografije

Preuzimanje sadržaja i fotografija iz ovog teksta dozvoljeo samo uz odobrenje redakcije Kompas-info.com ili na upit autora: slavica.plavsic@gmail.com