Korumpirani sistem ubija – bukvalno: Srbijo, srećan ti još jedan Dan žalosti

Krivična odgovornost izvođača ili nadzornika ili projektanta radova u Novom Sadu i eventualna smena nekog ministra ili cele vlade neće rešiti problem brojanja mrtve dece, što one koje izvlačimo iz šuta sa železničke stanice ili one poginule u Ribnikaru, Duboni i Malom Orašju.

Ako ovo nije kraj…

Nisam siguran da većina u Srbiji shvata da ovako izgleda država s urušenim sistemom, gde ne postoji adekvatan nadzor bilo čega, jer samo uska grupa ljudi odlučuje šta i ko gde (g)radi i to niko ne sme ili ne želi da dovede u pitanje, pa tako odgovorni puštaju da se stvari kotrljaju po inerciji – dok se onda skroz ne skotrljaju kao u Novom Sadu.

Sistem je pukao. Iako su nas kod svih prethodnih „nezapamćenih tragedija“ uveravali da nije, da se dešava da tek tako dete uzme oružje i pobije svoje drugare ili komšije, da vozovi iskaču iz šina, da viseći mostovi pucaju, da helikopteri ponekad padaju, da rudari ponekad poginu… Sada je i vrhovni komandant priznao da je sistem pukao, doduše ne tim rečima, ali precizirajući da će neko ovaj put morati da ponese odgovornost, ne samo krivičnu već i političku.

Pojedinci će (možda) odgovarati pred zakonom, ali neće biti krivci, nego žrtve sistema koji ih je napravio takvima jer im je dozvolio da urade ono što je dovelo do ovoga. Ovo nije propust pojedinca nego celog društva koje je dozvolilo da ga vode najnesposobniji i najkorumpiraniji.

A kad je sistem pukao?

Neki misle da je sistem pukao baš onda kada je Ana Branbić posle Ribnikara bahato tvrdila da nije, a dan kasnije dogodila se tragedija u Duboni i Malom Orašju.

Drugi će reći da se to desilo u noći rušenja u Savamali ili u magli dana kada je pilotu Omeru Mehiću, zbog ministara koji su i danas u Vladi Srbije, oduzeto pravo odlučivanja gde da bezbedno spusti letelicu u kojoj je odgovarao za sedam života.

Treći će dodati da je sistem prsao kada su pokradeni izbori ili kada su konferencije jednog čoveka počele da prekidaju sve televizijske programe iako nije ni vanredno ni ratno stanje.  Ima i onih koji će tvrditi da se to dogodilo kada smo kao heroje počeli da slavimo one koji su iz još uvek nepoznatog razloga izazvali krvoproliće u Banjskoj, a ljude poput Belivuka i Saleta Mutavog prihvatili kao normalne društvene pojave koje se smenjuju u talasima i imaju ograničeno trajanje – juče Zemunski klan, Darko Šarić i Joca Amsterdam, a danas Škaljarci i Kavčani.

Neki će reći da se to dogodilo kada su kupljene diplome i doktorati postale vrednije od stečenih, kada su decu počeli da nam obrazuju oni koji su (politički) podobni, a ne sposobni. Kada smo dozvolili da hirovi pojedinaca postanu društvene norme i odlučuju umesto struke o svemu, od toga ko će brinuti o kom javnom sektoru do toga da li treba ukloniti funkcionalni most ili prefarbati autobuse (našim parama naravno). Kada smo dozvolili da nas vode oni koji umesto policije, tužilaštva i suda gledaju dva minuta snimka, a ocu poginulog radnika u namenskoj industriji spočitavaju da mu sin „nije radio na manekenskoj pisti“.

 A kako je sistem pukao?

Sistem nije pukao tek tako i iznenada. Pukotina se javila odavno, kada smo još u prošlom veku dozvolili slom najosnovnijih etičkih vrednosti. Kada smo ubice, secikese, prostitutke i ostali društveni šljam prestali da nazivamo pravim imenom već sinonimima: žestoki momci s asfalta, kontroverzni biznismeni, starlete…

Sistem je potkopavan temeljno od najgorih koji su svoju bahatost uspeli da predstave kao vrlinu, a egoizam kao harizmu.

 A ko je kriv za pucanje sistema?

Svi smo krivi. Najviše oni koji su ga zarad ličnog interesa potkopavali decenijama. Ali i oni koji su „gledali svoja posla“ i okretali glavu, hvalisajući se svojom kvazineutralnošću koju su manifestovali javnom nezainsteresovanošću za svet oko sebe (politiku i društvo).

Krivi smo i mi što smo kevtali da ovo ništa ne valja, ali ne dovoljno jako, smatrajući da je pluralizam bogatstvo svakog društva. Sada tek vidimo da je umesto režanja trebalo da grizemo kada su u pitanju život i smrt.

Krivi su i oni koji su pod floskulom „svi su isti“ izbegavali da preuzmu svoj deo odgovornosti u bremenu odlučivanja ko će nam voditi sistem. Ne znam šta još treba da se dogodi da shvate da, evo, nisu svi isti. Devedesetih smo brojali mrtve u ratovima, a sada brojimo mrtve u „nezapamćenim tragedijama“.

I tako nam se iznova i iznova, od Obrenovca do Novog Sada, događaju „nezapamćene tragedije“. I znate šta, brojaćemo leševe sve dok sistem ne vratimo u ruke štreberima koji su zasluženo postali relevantni faktor u svojoj oblasti.

Šta dalje?

Sistem neće popraviti oni koji su ga decenijama urušavali, jer u tom slučaju oni više ne bi mogli da budu deo sistema. Sami ćemo morati da zasučemo rukave. Što više to budemo odlagali, biće sve teže i gore, družićemo se češće na parastosima umesto na slavama.

Kako ćemo popraviti sistem? Nikako. Promenićemo ga. Ovde više popravke nema.

A ako (još) nismo spremni za promenu?

A ako nismo spremni za temeljnu promenu i mislimo da nastavimo da teramo kao do sada, onda Srbijo: srećan ti Dan žalosti. Još jedan.

Za renoviranje Železničke stanice Novi Sad spucano je 16 miliona evra, ali prava cena se ne može izmeriti kroz 14 života. Ako to nije dokaz korupcije, ne znam šta jeste.

Ovo više nije pitanje ličnog opredeljenja nego života i smrti. Korumpirani sistem ubija. Bukvalno! Žrtve tog sistema su i oni ispod šuta u Novom Sadu, i oni koje je podavio amonijak u Pirotu, a metan kod Sokobanje, i oni koje je pobio u Duboni i Malom Orašju čovek sa višestrukim krivičnim prijavama…

Sada znate da smo svi potencijalne mete neke sledeće „nezapamćene tragedije“. Korumpirani sistem može ubiti bilo koga i bilo kad.

Vladimir Živanović

Autor je glavni urednik Kompas-info.com