Ideja prevrata u srpskom društvu

Zaista, koja je svrha proučavanja istorije ako živ čovek živi sadašnjost i možda će doživeti neki horizont budućnosti ispred njega? Na koji način proučavanje događaja u kojem su učestvovali mahom počivši ljudi, naši preci ili ljudi koje sasvim ne poznajemo, može imati veze sa onim što živimo sada i ovde.

Često sam u razgovoru sa istoričarima po profesiji sticao utisak da ni njima samima nije jasno šta je suštinska svrha istorije. Ako izuzmemo istoriju civilizacije koja nama humanoidima daje uvid u sveukupni identitet i razvoj ljudske rase, artikulacija kolektivnog identiteta kroz nacion, fenomen koji je mahom obeležio procese u Evropi tokom 19. veka generisao je enormno interesovanje za nacionalne istorije, konzistentne narative kojih u mnogim slučajevima faktički nije ni bilo do tog doba. Ideja kolektivnog u identitetu je posebno bila zavodljiva ideja onim najobespravljenijim u svim društvima i društvenim uređenjima, jer im je davala smisao i svrhu, te snažnu iluziju pripadanju većem procesu, „grandioznijem planu“ za koji je mizerija u kojoj se živi mala žrtva u odnosu moguće ostvarenje narečenog plana. Primera je bezbroj. Primer tragične ruske istorije kroz vekove je možda najdramatičniji slučaj te užasne zamene teza.

Ne umemo da učimo iz tuđih zabluda

Godinama kasnije sam shvatio tu faktički iracionalnu dimenziju istorijske nauke: uprkos činjenici da čovek ne živi u istoj hronološkoj ravni sa njegovim precima (iako postoje društva gde je ta linija vrlo maglovita), proučavajući istoriju pronicljiviji mozak može da sagleda razmere istorijskih procesa koji se često ciklično transgeneracijski ponavljaju. Ti procesi po pravilu su toliko duboko utemeljeni u vrednosnu matricu društava da nama ono što percipiramo na površini, ono svakodnevno i banalno, samo zamućuje uvid u zakonomernosti koje su uporno javljaju, bez obzira na tehnološki razvoj, kontekst i tajming, etnički identitet i društveno uređenje.

„Oni koji nisu sposobni da sagledaju smisao istorije osuđeni su na to da im se istorija ponovi“ je parafraza legendarne izjave Vinstona Čerčila iz 1948. u nekom nastupu u britanskom parlamentu. Ta misao ujedno sažima fenomen koji uporno živimo ovde, jer kao društvo nismo sposobni da prihvatimo da prošlost jeste domen prošlog, nismo u stanju da sagledamo procese koji se uporno ponavljaju i ne umemo da učimo iz sopstvenih i tuđih grešaka i zabluda.

Izbori 2000. godine bili presedan

Pre neki dan je navršeno 24 godine od vanrednih predsedničkih izbora koje je Slobodan Milošević samouvereno raspisao i zakazao za 24.09.2000. godine. Srbija kao izrazito tradicionalno, patrijarhalno društvo je u Miloševiću tokom decenije ratova, sukoba i razaranja videla dostojnog vođu. Kao i svaki autokrata, Milošević je bio opsednut formalnim legalizmom tako da je tokom svoje vladavine, mimo redovnih izbornih ciklusa, vrlo revnosno izvodio stanovnike Srbije sa glasačkim pravom na referendume, izjašnjavanja koncipirana sa idejom da kroz njih dobije legitimitet za sve što je tokom vlasti pokrenuo i ostvario.

I sam se sećam do koje mere sam 2000. bio izmrcvaren neprestanom borbom i otporom koji smo kao manjina pružali egzaltiranoj većini koja je u okrvavljenom i osramoćenom Miloševiću videla očinsku figuru, uprkos činjenici da je isti taj čovek i njegovo činjenje ključni razlog zašto je Srbija prva zemlja u Evropi koja je bombardovana u periodu posle Drugog svetskog rata.

Iako se rezultati tih izbora smatraju velikom pobedom opozicije, kandidat opozicije, salonski nacionalista Vojsilav Koštunica je pobedio u prvom krugu sa 50,2% glasova i verovatno je samo pokojnom Zoranu Đinđiću bilo jasno da taj rezultat nije bio posledica animacije opozicionih glasača već pre svega posledica mukotrpnog rada da se Miloševićevo tradicionalno ratno biračko telo okrnji i preobrati u glasača za „ono drugo“. Jezičak na vagi je omogućio da Srbija napravi svojevrsni presedan u svojoj istoriji i da provede u svojevrsnom eksperimentu naredne tri godine, a sama era je okončana atentatom i ubistvom premijera Đinđića od strane navodno odmetnutih delova državne strukture.

Isto to biračko telo je u godinama koje su usledile za samo devet godina došlo do tačke da se u potpunosti vrati na pozicije na kojima se Milošević prkosno nalazio tokom svoje vladavine. Danas, u Vučićevoj eri nema ni traga razmerama razaranja koje je Milošević indukovao ali je osećaj netrpeljivosti, jeda i resentmana najsnažnija komponenta u srpskom javnom diskursu.

Moderna srpska istorija je na žalost protkana dramatičnim oružanim obračunima gde po pravilu samoproglašeni prevratnici državni službenici, uvereni u ispravnost svojih postupaka, ubistvom urušavaju poredak i mahom uspevaju da izdejstvuju promenu. Sem atentata i ubistva premijera Đinđića, najdrastičniji slučaj u srpskoj istoriji 20. veka je Majski prevrat, eufemizam za svirepo ubistvo kraljevskog para Obrenović i nasilnu smenu dinastije izvedenu 1903. godine. Počinioci tih ubistava su opet, državni službenici, uvereni da imaju mandat da procene šta je ispravno i šta je valjano učiniti. Takve vrste obračuna nisu samo svojstveni Srbiji, istorija ukazuje na bezbroj takvih slučajeva gde po pravilu autokratska društva sa slabim ili nikakvim institucijama sistema, kroz dvorske prevrate prave iskorake iz rutine.

Verovatno najzanimljiviji slučaj je slučaj Petra Velikog, koji godinama po ustoličenju nije imao hrabrosti da ode u Moskvu, uveren da će ga Strelki, tadašnja ruska carska garda, ubiti. Njegova bojazan je bila opravdana jer su Strelki godinama na ruskom carskom dvoru bili neformalna grupa koja se bavila i procenom dostojnosti vladara, uprkos činjenici da su im isti ti vladari bili poslodavci. Petar Veliki kao evropejac bio je trn u oku većinskoj, ekstremno tradicionalnoj Rusiji i reforme koje je on sproveo se i danas čitaju kao kontroverzne, posebno u ovoj duboko zaumnoj Putinovoj eri ruske istorijske revizije. Majskim prevratom, pozicioniranjem udruženja oficira Crna ruka, kasnijom rehabilitacijom Dragutina Dimitrijevića Apisa, vođe Crne ruke, u sudskom procesu pod moderacijom Aleksandra Rankovića 1953. godine, sama ideja dostojnosti prevratnika „patriota“ snažno živi u ovom društvu i danas. Ideja odmetništva zarad ostvarenja višeg cilja se ne percipira kao prestup, postupci zaverenika se ne percipiraju kao terorizam a samo je slučaj hteo da se 24.09. ali 2023. godine desi incident koji upravo potkrepljuje tu tezu.

Oružani sukob u Bansjkoj je vrlo izvesno organizovan i orkestriran od strane struktura koje sever Kosova doživljavaju kao svoj poslovni i svaki drugi zabran. Uprkos činjenici što zvanična Srbija pokazuje slabu ili nikakvu kooperativnost u procesuiranju počinilaca, sam incident u Banskoj se može percipirati kao „mali puč“, kao demosntraciju kako sve duge cevi u Srbiji nisu pod potpunom kontrolom državnih struktura Srbije a ne kao akciju koju je država Srbija orkestrirala i plasirala kao „spontani događaj“. Stoga ne čudi da je u domenu puzeće propagande autoput kroz Beograd zakićen transparentom „Slava herojima Banjske“ uprkos činjenici da to formalno nije zvanični stav establišmenta.

Borba protiv „woke pošasti“

Slučajnost je htela da se i izbori 2000, trenutak velike nade i incident u Banjskoj 2023. dese na isti datum dese na isti datum ali nam to daje mogućnost da sagledamo do koje mere društvo u Srbiji, teturajući se kroz procese i opštu vrlo živu dinamiku u svetu, sposobno da sagleda sopstvene zablude, nauči iz sopstvene istorije i krene dalje. Ovako, samo ovih dana imamo zalutalu ministarku Đurđević koja se zalaže za demografsku obnovu nacije i borbu protiv „woke pošasti“, nastup na sednici UN gde smo iz izlaganja predsednika Srbije čuli kako zvanična Srbija vidi sebe danas, tužbu biznismena Miodraga Miškovića koji tuži Srbiju za pritvor u kojem je proveo preko 200 dana, Taj Vučićev igrokaz sa Miškovićem od pre 10 godina će nas građane Srbije, ukoliko Mišković dobije na sudu, koštati više od 12 miliona evra. Sve ovo se dešavalo u fonu ponovnih incidenata  tokom večitog derbija na stadionu Partizana, kluba koji je Belivuk aferom, aferom koja povezuje posredno državu, njene institucije sa drogom i mašinom za mlevenje ljudskog mesa, duboko kompromitovan. Stoga, ne treba da čudi što vam  listanje vesti na telefonu može preseći reklama za „modnu marku“ Princip, brend vrlo popularan posebno među mlađom muškom populacijom koja vam nudi majice sa printom prve garniture Crne ruke, predvođene Apisom.

Istorija će se uporno ponavljati dok kao društvo ne shvatimo šta je njena suština.

Autor je direktor Kompas-info.com

Pročitajte i: