O dubini seksualne tenzije izmedju srpskog nacionalizma i staljinizma

Iako je većina mislećih u Srbiji sklona da Aleksandra Vulina, tog političkog redikula srpske političke zbilje, diskvalifikuje kao podkapacitiranu večitu prišipetlju u svakoj Vučićevoj garnituri prvih saradnika, Vulin na sistematičan način, još iz doba JUL-a, pokušava da kroz stalni rad na opštem narativu konstruiše strukturu koja će logički povezati istorijske događaje iz prošlosti i opravdati čitavu eru i sve posledice te iste ere u Srbiji koja je formalno počela neformalnim lansiranjem u javnost Memoranduma Srpske akademija nauka i umetnosti.

Dogmatsko levo i dogmatsko desno na Balkanu

Iako sam uveren da je njegovo lično uverenje levičarsko na duboko uvrnut način, Vulin i njegova ideološka evolucija su školski primer teze da dogmatsko levo na Balkanu savršeno prirodno korelira sa dogmatskom desnom idejom nacionalizma, populizma i isključivosti.

Tako Vulin već godinama kao “ministar za Kosovo, Hrvatsku i Jasenovac” nastupa isključivo kao desničarski jastreb u Vučićevom medijskom ekosistemu, gde Vučić kroz Vulina nastupa i kao trbuhozborac onog Vučića iz ere kada je Šešelju bio prvi saradnik.

Sama poseta Staljinovom grobu ima duboku simboličku poruku. Uostalom, i sam sam bio na Staljinovom grobu, 44 godine ranije. Moj pokojni otac je 1980. bio poslat na službu u Moskvi kao činovnik jugoslovenske ambasade. Kao dete posleratnog jugoslovenskog  socijalizma, moj pokojni otac je bio ushićen što će službovati u Moskvi te da će iz prve ruke biti u mogućnosti da sagleda i da se upozna sa postignućima Sovjetskog Saveza, tada neuipitne nuklearne supersile.

Minimiziranje partizanskog doprinosa i plan za „godine raspleta“

Bila je to jedna od prvih vožnji Moskvom. Saobraćaj je bio slab, jer privatnih putničkih automobile nije bilo te smo munjevito stigli do Crvenog trga i stali u red ispred Lenjinovog mauzoleja. Imao sam 12 godina, ne znam zašto su i mene vodili. Nije mi baš bilo najjasnije zašto mumificirani Lenjin na pijedestalu leži u toj konstruktivističkoj interpretaciji piramide, sa balkonom za parade, kakav je Lenjinov mauzolej. Odmah po izlasku iz mauzoleja nalazi se špalir zaslužnih sovjetskih partijskih aparatčika, gde je, uprkos Hruščovljevoj reviziji, Staljinov grob nekim čudom opstao. Moj pokojni otac je bio službenik Titove Jugoslavije i još tada mi nije bilo jasno šta je bilo tako magnetski privlačno u Staljinu i Staljinovom nasleđu.

Par godina kasnije, posle završenog mandata u Moskvi usledila je sahrana Aleksandra Rankovića, ražalovanog Titovog prvog bezbednjaka i desne ruke,  prvi svojevrsni javni zbor državne nomenklature koja će par godina kasnije, simbolički rečeno, uzeti puno učešće u lansiranju Miloševića, artikulaciji novog ideološkog narativa, logistici i operacionalizaciji plana za “godine raspleta”, koje su se pretvorile u decenije čije prosledice živimo danas. Na toj sahrani je bio i moj pokojni otac.

Iako je veliki trud uložen da se umanji doprinos antifašističke borbe partizana uz forsirano skoro groteskno i besramno forsiranje ideje kako su i četnici, okoreli saradnici Nemaca i Italijana na prostoru Bosne i Hercegovine i Hrvatske, bili delom antifašističkog otpora, u zvaničnom srpskom javnom prostoru ne jenjava fiksacija sovjetskom antifašističkom dimenzijom. Niko normalan ne može osporiti razmere doprinosa Sovjetskog Saveza porazu nacističe Nemačke u Drugom svestkom ratu ali mnogi prenebregavaju činjenicu da je isti taj Sovjetski Savez kroz pakt i liferovanje sirovina podupirao ratne napore Nemačke u prve dve godine rata od septembra 1939. do napada Nemačke na SSSR tokom leta 1941.

Kako se desilo da je u srpskoj javnosti skoro u potpunosti minimiziran lokalni partizanski doprinos narodnooslobodilačkoj borbi a da se zvaničnoj Rusiji danas pripisuje doprinos oslobođenju dela Jugoslavije uprkos činjenici, istine radi, da su delom Jugoslavije 1944. protutnjale divizije Crvene armije popunjene mahom Ukrajincima?

Putinova Rusija na sistematičan način godinama pokušava da uzurpira sav prostor snagama koje su se borile protiv sila osovine u Drugom svetskom ratu, gde za razliku od Srbije nije došlo ni do simboličke zamene simbola, već u Rusiji danas bez problema kohabitiraju komunistički i carski simboli i obeležja Rusije. Jedan od uspelijih manevara u tom projektu je lansiranje ideje besmrtnog puka, svetkovine u moru ruskih svetkovina, gde jednom godišnje po većim ruskih gradovima se formiraju kolone potomaka poginulih u ratu koji uz portrete svojih pobijenih predaka pokušavaju kroz kulturu sećanja da odaju priznanje onima koji su dali najveću žrtvu za oslobođenje i slom nacizma. Sem portreta, svi učesnici su obično okićeni gregorijanskim lentama, crno narandžastim pantljikama, gde je u srpskom javnom prostoru najveći promoter tog obeležja – Vojislav Šešelj lično.

Uprkos činjenici što je Šešelj nekada davno u beogradskom disidentskom krugu tretiran kao lokalna luda, Šešelj je konzistentno kroz svoju neobično uspešnu političku karijeru svoju artikulaciju bazirao na glorifikaciji četničkog nasleđa, koje ni po jednom osnovu nema veze za crvenoarmejskim nasleđem kojem Šešelj i jataci pa i zvanična Srbija  pokušavaju da se prilepe.

Tu paradoksu nije kraj.

Šta bi rekao Ilija Čvorović?

U današnjem ruskom poimanju, car Nikolaj Drugi je negativna istorijska figura. I sam Vladimir  Putin je u nizu navrata ukazivao da i on sam smatra da je krvavi Nikolaj Drugi sramotna figura koja je dopustila da se carska Rusija, posle 306 godina vladavine Romanovih uruši i ugasi.

Iz zvanične srpske perspektive, Nikolaj Drugi je velikomučenik koji je kroz mobilizaciju ruske vojske podržao Srbiju 1914. kada je Srbija bila optužena da je kroz bezbedonosne strukture logistički poduprla atentat na prestolonaslednika Franc Ferdinanda u Sarajevu.

Tri godine kasnije, u duboko zaostaloj i tradicionalnoj Rusiji, kao posledica Prvog svetskog rata, komunisti uspevaju silom i kroz građanski rat da dođu na vlast, gde je jedan od prvih koraka nove vlasti bilo povlačenje iz Velikog rata. Sem što je proglasila moratorijum na plaćanje prispelih dugova i potraživanja, jer je nova finansijske obligacione odnose smatrala imperijalističkom ujdurmom, Rusija se i fizički povukla iz rata, povlačenjem iz Poljske, Ukrajine i baltičkih zemalja. Taj akt nova sovjetska vlast je branila činejnicom da oni ne žele biti delom imperijalističkih geostrateških igara, uvereni kako komunistička revolucija na globalnom nivou tek što nije.

Smrću Lenjina i kasnijom eliminacijom Trockog, Sovjetski Savez ulazi u eru gde vlast preuzima visokopozicionirani partijski operativac za sive i crne poslove, gruzijski ilegalac Josif Džugašvili.

Kao samouki komunikacijski ekspert, Džugašvili pragmatično menja svoje prezime u Staljin (сталь, čelik na ruskom) i Sovjetski Savez ulazi u period nagle, vrlo agresivne kolektivne industrijalizacije, krvavog obračuna sa većinskim seoskim stanovništvom, tim ključnim „neprijateljem“ revolucije i sistematskih čistki miliona građana Sovjetskog Saveza, u rasponu od najtrivijalnijih razloga, preko etničke pripadnosti, do onih koji su kao partijci navodno „zastranili“.

Staljinu se na nivou urbane legende pripisuje cinična teza po kojoj se čovek bez slobode oseća kao riba bez bicikla, što je u Staljinovom čitanju sovjetske perpektive nije bila neutemeljeno viđenje.

Desetine milona sovjetskih građana su stradali tokom Staljinove vladavine, a Drugi svetski rat je broj žrtava, kao posledica rata sa Nemačkom, dramatično uvećao.

Kao jedan od pobednika Sovjetski Savez se našao prilici da revidira posledice Velikog rata te da kreira ogroman tampon ka Evropi u vidu zemalja koje su potpali po Sovjetski uticaj, te da u svoj sastav uvrsti i baltičke zemlje. Sovjetski Savez je, uz sve užasne interne i eksterne žrtve tako ponovo postao velik u očima mnogih.

Iako je sam Staljin čak i bio školovan za sveštenika, Staljinov SSSR se svirepo obračuvao sa crkvom i verujućima, gde je komunistička vlast na identično fanatičan način pokušavala da zauzme ideološki prostor koji je crkva u Rusiji vekovima držala. Tako je jedna agresivna dogma zamenjena drugom te se može reći da uprkos dramatičnoj transformaciji Sovjetskog Saveza ne može reći da su u modelu upravljanja i dogmatizmu samog društva nešto promenilo.

To je ujedno i razlog kako je moguće da je Putin posle dvadesetak godine vladavine posle ere postkomunističke implozije sazdao novu Rusiju, ideološki agresivno baziranu na idejama državnog nacionalizma. Uostalom, nama u Srbiji je na nivou paralele sve vrlo blisko jer smo i sami bili i jesmo svedoci kako se jedno ideološki zadojeno društvo iz jednog oblika dogme skoro spontano konvertovalo u jedno konzervativno i klerikalno društvo kakva je Srbija danas.

Stoga, iz ugla većinskog srpskog pa i ruskog javnog mnenja, Staljin je državnik koji je povratio veru u mit o veličini i neuništivosti Rusije. Žrtva koju su sovjetski građani podneli zarad te ideje je ništa u odnosu na ostvareno i sam Vulin tu crpi inspiraciju pokušavajući da doprinese artikulaciji nove zvanične srpske ideologije da ne postoji žrtva koja nije vredna ako je moguće dosegnuti ideju kojoj se teži.

Za kraj, zamislite za trenutak da je Ilija Čvorović, glavni junak drame Dušana Kovačevića, stvarna ličnost. Da li bi to oličenje dogmatskog komuniste internacionaliste u ovoj srpskoj eri postao zagriženi šovinista, geostrateg i skrušeni vernik?

Da li bi se Ilija vakcinisao?

Da li bi se nadao Trampovoj pobedi?

Da li bi takav uskliknuo na Vulinovu posetu Staljinovom grobu?

Bi.

Autor je direktor Kompas-info.com

Pročitajte i: