Nacionalizam naš nasušni

Kolumna Jelene Riznić

Dizajn: Uroš Maksimović

Ideja da je nacija zapravo samo društveni konstrukt zauzima važno mesto u društvenoj teoriji. Uz više varijacija na temu, suština je sledeća – nacija nije stvar prirode, gena, krvi, tla; nacija je naša misaona konstrukcija.

Kao što brojevi ne postoje u prirodi već je reč o jezičkim kategorijama koje koristimo da opišemo nešto u našoj stvarnosti, tako je i nacija, rekli bi neki teoretičari, ,,zamišljena zajednica” kojom nastojimo da svojoj haotičnoj realnosti damo neki red i objašnjenje.

Nacionalizam je taj koji stvara nacije, a ne obrnuto. One ne bi prirodno postojale da nema ideologije koja iza toga stoji. I nacionalizam zato može biti odlična pomoćna ideologija bilo kom režimu, kad god mu gori pod nogama.

Društvenim naukama se, međutim, često spočitava pravo na ekskluzivnost. Ono čime se bavimo u polju društveno-humanističkih nauka, što istažujemo i promišljamo, o čemu pišemo, tiče se svih ljudi, bavili se naukom ili ne.

Kad to dođe na dnevni red, svi su sociolozi koji se bave pitanjem porodice, rada, nacije, i svi su eksperti po iskustvu. To je utoliko lakše s obzirom na činjenicu da je javnost baždarena na priču o naciji – u poslednjih trideset godina, većina političkih partija koja je pretendovala na nekakav uspeh u političkoj areni kod nas, ali i u svetu, imala je ,,nacionalno okupljanje”, ,,nacionalni spas”, ,,nacionalno oslobođenje”, ,,nacionalne interese” u svojoj agendi.

Ništa ne košta, a puno znači

To su sjajne sintagme jer su potpuno ispraženjene od značenja. One nisu tu da komuniciraju jasne namere ili ciljeve, već da se oslone na određena osećanja – na primer na ona da je nacija živa stvar i da je od fundamentalnog značaja zaštiti je od… nečega. Nije važno ko su ti neprijatelji ili od čega nas treba zaštititi, nije važno šta je sadržaj tih nacionalnih interesa, nije važno oko kojih vrednosti se okupljamo, nije važno ni ko se tu okuplja. I, što je najvažnije od svega – nacionalizam ništa ne košta.

U stvari, niko ne mora ni verovati u sve to, niti se mora zapravo držati principa jer niko ne zna o čemu govorimo kad govorimo o nacionalnim interesima. Oni su, kao i nacija, neopipljivi. I, što bi se reklo – nisu za jelo.

Sa druge strane, bilo koji oblik zalaganja za jednakost, pravdu (pa makar i u najopštijem i najapstraktnijem smislu), protiv nasilja, podrazumeva i drugačije troškove i političku volju da se zapravo nešto i uradi tim povodom. Zahteva drugačiju preraspodelu resursa, naspram neverovatnog bogaćenja kriminalne manjine koja se izdaje za branioce nacije.

Zato je Koča Popović nacionalizam video kao najniži oblik društvene svesti. Nema ničeg poletnog i progresivnog u nacionalizmu naših dana. Ima mračne fiksiranosti na prošlost koja se nije desila i bes koji je usmeren na pogrešne mete.

Svake rezolucije tri dana dosta

Ima uvek smisla govoriti o problemu nacionalizma, ne samo u Srbiji, nego i na globalnom nivou jer desnica ima hegemoniju nad tumačenjem sveta i društvene stvaronosti. Međutim, ovog puta to svakako nije na nekom apstraktnijem nivou već iz jednog vrlo konkretnog razloga.

Šta nam je na kraju značila rezolucija o Srebrenici? Jesmo li je već zaboravili, je li cela fama bila samo kratkotrajno skretanje pažnje sa drugih problema, ili ipak ima neku istorijsku težinu sve što se desilo? Istina, kao i uvek kada govorimo o političkim temama sa ovoliko emotivnog naboja u sebi, mora biti izbalansirana između dva ekstremna stanovišta: da nije reč o genocidu, pa ni o zločinu i da je zato rezolucija neprihvatljiva, i onog drugog, koji ide iz pozicije pravedničkog besa, pa i samu rezolociju vidi kao pravedničku.

Istina je u stvari da rezolucija o Srebrenici i Srebrenica ne proističu jedna iz druge, već da pre rezolucija proističe iz jedne, ne čak ni tako suptilne, kolonijalne prakse. Nije stvar u autentičnom procesu pomirenja, već u zacementiranju linija podela u ovom, do-zla-boga podeljenom balkanskom regionu, koji je nekada bio funkcionalan i, barem nominalno, na skroz drugačijim principima i ideologijama.

Deo tog kolektivnog sećanja i zajedničke ideologije jeste i odbijanje zapadnog i istočnog imperijalizma ne samo kroz slavni Pokret nesvrstanih, nego i prekid diplomatskih odnosa sa Izraelom zbog protivljenje okupaciji Palestine.

Nekoliko decenija kasnije, rezoluciju o genocidu sponzorišu oni koji direktno učestvuju i finansiraju aktuelni genocid nad palestinskim narodom. Nemačka i taj slobodni zapadni svet sasvim sigurno brine o muslimanima – ali od pre trideset godina. Genocid nad palestinskim narodom danas ih ne zanima. Ujedno je i naglašavanje tih narcizama malih razlika na Balkanu odličan za dalje ekonomsko, političko i sva druga iskorišćavanja.

Sa druge strane, naši šešeljoidni pupoljci koriste momentum ne samo za negaciju srebreničkog zločina, već i kako bi preplavili čitavu javnost idejom o tome da ,,nismo genocidan narod”, toliko da nema vremena i prostora da čujemo išta drugo. To je tačno, mi to nismo, to čak ni u rezoluciji ne piše. Ali od količine ponavljanja ove fraze u medijima, ne stižemo da govorimo o tome šta sve jesmo ili šta nam se dešava.

U stvari, sve je na kraju svedeno na još jedan lažni izbor – sa jedne strane pranje savesti za učešće u aktuelnom genocidu, a sa druge performativna borba za nacionalne interese, nacionalni spas, nacionalno oslobođenje. Ili smo ogrnuti u zastave zajedno sa Aleksandrom Vučićem koji je obećavao sto ubijenih muslimana za jednog Srbina, ili negatori genocida. Nema sredine.

Širom zatvorenih očiju

Važna životna lekcija za svakog od nas kada odrastemo jeste da svet nažalost ne staje, bez obzira na to šta se dešava bilo kome od nas. Svet nažalost nije stao nakon maja prošle godine. Svet nije stao ni zbog jednog femicida, ni zbog jedne zlostavljane ili silovane žene. Svaku od ovih stvari vidim kao fundamentalno važnu za društveni i politički život jedne zajednice (možemo reći i nacije) i pojedinca. Rezolucija već u startu nema taj značaj iako se prikazivala kao takva, ali svet ipak nije stao zbog njenog izglasavanja.

Ali, da barem jeste. U poslednjih nedelju dana, dvoje dece pogođeno je iz vazdušne puške u centru Beograda. Pogrešno vreme i pogrešno mesto.

Maloletni dečaci, praktično deca, tukli su do smrti muškarca koji je pokušao da zaštiti svog sina u parku. Igrom slučaja je to bio Đorđe Mijatović, brat potpredesnika Bosne i Hercegovine. Pogrešno vreme i pogrešno mesto.

Devojčica iz Toponice koja je preživela seksualno nasilje od strane svojih školskih drugova, provela je četiri sata sama u policijskoj stanici gde su je policajke terale da prizna da je njena porodica bila nasilna prema njoj. To navodno nasilje prijavila je direktorka osnovne škole u koju je devojčica išla pre nasilja, i koja ništa nije uradila da joj donese barem malo pravde nakon traume nasilja. Ali su zato ona i policajke uradile sve da skinu odgovornost sa sebe i dodatno istraumiraju devojčicu; jer je pozicija najvažnija. Pogrešno vreme i pogrešno mesto za devojčicu.

Novinara Radara, Vuka Cvijića, nasred ulice je pretukao Milan Lađević, direktor Srpskog telegrafa. Politika je prenela da je Cvijić fizički napao Lađevića. Stvarnost je rastegljiva i nije ista za sve. Pogrešno vreme i pogrešno mesto. I možda za sve njih i za sve nas zajedno, neka pogrešna nacija.

Red, rad i nasilje

Za to vreme, Milica Đurđević Stamenkovski, nekada ljuta protivnica režima i zagovornica nacionalnog okupljanja, a sada ministarka za brigu o porodici i demografiji u aktuelnom sazivu, predložila je da đaci nose uniforme u bojama zastave jer deca treba da osete red.

Red nasilja, red uniforme u bojama nacionalnog ponosa. Da je barem svet stao; onda bi možda i ovaj sistem koji generiše nasilje stao i ne bismo čitali o požarima na svakom koraku. Umesto toga, ne samo da su ti požari naša življena stvarnost, već konstantno postoji implicitni i eksplicitni zahtev da se o njima ne govori, jer postoji nešto važnije. Ne to što je obrazovni sistem sve besmisleniji, što je obrazovno polje sve zatvorenije pa je pitanje koji broj dece može i da se školuje, što nasilje divlja; važna je uniforma u bojama zastave. To je put ka buđenju nacionalne svesti.

A to nešto važnije je pokretna meta koja se ne da ispuniti nikad i koju je lako aktivirati kad god su društvene krize toliko snažne da prete da ugroze poziciju vlasti. To nacionalno oslobođenje koje nema nikakve veze sa time kako živi ta nacija, od koga je treba zapravo osloboditi i ko je zapravo uništava.