Hronična respiracijska insuficijencija (HRI) kao terminalni stadijum hronične opstruktivne bolesti pluća (HOBP)

HRI predstavlja terminalni stadijum teškog pogoršanja HOBP. Javlja se zbog smanjenog prisustva kiseonika u krvi- hipoksemija i/ili povećane količine ugljendioksida-hiperkapnija. 

Osnovna uloga disajnog sistema je da obezbedi dovoljnu količinu kiseonika, ali i da eliminiše ugljen-dioksid iz organizma. Nemogućnost organizma da obavi jednu od ovih ili obe uloge predstavlja respiratornu insuficijenciju. 

Ako postoji samo hipoksemija onda govorimo o parcijalnoj respiracijskoj insuficijenciji, a ako postoji i hiperkapnija, onda je to globalna respiracijska insuficijencija.

Simptomi globalne respiracijske insuficijencije su mnogobrojni i mogu biti veoma uznemirujući za okolinu, čak i u bolničkim uslovima. 

Najčešće se javlja teška i uporna glavobolja nekad praćena mučninom i povraćanjem, pogoršanjem oštrine vida, suženjem vidnog polja.

Prisutna je somnolencija (pospanost), naročito posle obroka, pa se može desiti da pacijent zaspi za stolom, na radnom mestu, a naročito je opasno ako se desi u toku kupanja u kadi ili dok vozi, pa u takvim slučajevima može da povredi sebe ili izazove saobraćajnu nesreću.

Jedan od karakterističnih simptoma koji ukazuju na pogoršanje bolesti je inverzija sna. Pacijent u toku dana spava, a tokom noći postaje uznemiren, razdražljiv, često grub, vulgaran i vrlo agresivan.

Pogoršanje stanja prate i teži psihički i neurološki poremećaji kao: konfuznost, dezorjentisanost, akustičke halucinacije i psihoze, drhtanje u predelu lica, ekstremiteta i celog tela. Mogu se javiti i epi napadi i znaci ekstremne uznemirenosti i egzaltiranosti koji prethode komi. U teškim slučajevima pacijente u ovakvom stanju ne mogu da smire ni veoma snažni psihijatrijski lekovi.

Lečenje bolesnika sa hroničnom plućnom insuficijencijom sprovodi se u specijalizovanim pulmološkim jedinicama za intenzivnu negu i lečenje-respiratorne jedinice.

Za lečenje se primenjuje kontinuirana oksigenoterapija uz kontrolu gasova, antibiotici, bronhodilatatori, kortikosteroidi, rehidratacija i druga potrebna terapija.

Kiseonična terapija

Pri svakom udahu unosimo kiseonik u organizam. On je neophodan za život i funkciju svih ćelija i tkiva u organizmu. Vazduh sadrži oko 21% kiseonika i kod zdravih osoba to je dovoljno za normalno funkcionisanje. Kiseonik se vezuje za hemoglobin u crvenim krvnim zrncima te se preko cirkulacije krvi doprema se u ćelije tkiva u našem organizmu. Zdrava pluća obezbeđuju održavanje optimalnog nivoa kiseonika u krvotoku. Suprotno tome, ako je neka bolest oštetila pluća, ona ne mogu da isporuče dovoljno kiseonika.

Svaki prekid u sistemu snabdevanja prouzrokuje privremeno ili trajno oštećenje vitalnih organa. Na primer, zna se da su ćelije mozga najosetljivije na nedostatak kiseonika i da bez kiseonika umiru za nekoliko minuta, dok se, umiranje mišićnih ćelija zbog nedostatka kiseonika meri satima. 

Organizam može kompenzovati nedovoljno zasićenje krvi kiseonikom stvaranjem većeg broja eritrocita. Tada krv postaje gušća što otežava rad srca i krvotoka. To stanje se naziva policitemija.

U više različitih oboljenja dolazi do sniženja nivoa kiseonika. Najčešće se radi o hroničnoj opstruktivnoj bolesti pluća, plućnoj fibrozi, edemu pluća, bronhiektazijama, cističnoj fibrozi, astmi, poremećaju disanja u spavanju (sleep apnea), plućnoj emboliji, srčanoj slabosti i drugo.

Kome je potrebna terapija kiseonikom?

Da bi se utvrdilo dobija li organizam dovoljnu količinu kiseonika koriste se specifični testovi.

Najpouzdaniji test je analiza gasova u arterijskoj krvi. Uzorak arterijske krvi se najčešće uzima iz arterije podlaktice ili ušne školjke, i meri se količina kiseonika i ugljen dioksida kao i parcijalni pritisci. Pored gasova direktno se meri saturacija (zasićenost) krvi kiseonikom. To je procenat kiseonika vezan za hemoglobin. Saturacija kod zdravih osoba iznosi oko 97 – 98%, a toleriše se do 94%.

Neinvazivni metod merenja saturacije hemoglobina kiseonikom je pulsna oksimetrija. To je indirektni metod merenja. Na prst se postavlja se uređaj malih dimenzija (pulsni oksimetar) na kome se očitava saturacija i frekvencija pulsa.

Kako se sprovodi?

Terapija kiseonikom se može sprovoditi i u kućnim uslovima. Ona se u Srbiji primenjuje više od 35 godina i to za bolesnike koji boluju od hronične respiracijske insuficijencije i nekih drugih bolesti. 

Postoje procedure i nadzor kada i kako se sprovodi. Ova terapija se propisuje po posebnoj proceduri i pacijenti  koji ispunjavaju predviđene uslove, mogu dobiti aparat za kućnu upotrebu-koncentrator o trošku RFZO.

Lečenje ovih pacijenata mora biti strogo kontrolisano od strane lekara specijalista za plućne bolesti.

Kod pacijenata koji boluju od HOBP i HRI važno je često merenje saturacije. Stanje u kome je saturacija ispod 90% naziva se hipoksemija.

Simptomi hipoksemije su: plitah dah, osećaj gušenja i nedostatka vazduha, lupanje srca, kašalj i zamaranje pri najmanjem fizičkom naporu. U tom slučaju neophodno je uključiti terapiju kiseonikom. 

Koncentrator kiseonika

Za terapiju kiseonikom u kućnim uslovima najčešće se koristi koncentrator. To je električni uređaj veličine oko 70x50cm i težine 13-23 kg. On koncentriše kiseonik iz sobnog vazduha. U njemu se nalazi specijalni filter (zeolitni filter) za uklanjanje azota što omogućava da koncentrator isporučuje skoro čist kiseonik, 85-95% koncentracije. Postavlja se na pod i ima četiri točka radi lakšeg premeštanja iz prostorije u prostoriju. Potrebno je redovno čišćenje filtera i servisiranje koncentratora.

Portabilni (mobilni) koncentrator funkcioniše na sličan način ali je znatno manji i lakši tako da se koristi van kuće, za šetnje i putovanja. Izvor energije je litijumska baterija i zbog toga je kapacitet rada znatno kraći. 

Sa ovim koncentratorom pacijenti mogu putovati i avionom uz određene procedure aviokompanija.

Uvek treba imati na umu da primena dodatnog kiseonika ne leči osnovno oboljenje, to jest uzrok koji je doveo do snižene vrednosti kiseonika u arterijskoj krvi. 

Svrha oksigenoterapije (terapije kisonikom) je popravljanje stanja – omogućavanje organizmu da premosti fazu opasnosti po život dok se ne otkloni njen osnovni uzrok. Kiseonik treba dozirati individualno. Lekar podešava protok i dužinu primene za svakog bolesnika kako bi se održala adekvatna saturacija kiseonika u krvi.

Autorka je pulmolog u penziji