Gabor Mate ekskluzivno za Kompas: Verujem da je Vučićevo detinjstvo bilo traumatično

„Znam da su ljudi besni zbog korupcije i lošeg upravljanja državom. Svestan sam kolike su tenzije u društvu i da postoji reakcija policije. To je ono što policija radi po svetu“, kaže za Kompas i podseća da je i režim u Mađarskoj autoritaran, kao što i Sjedinjene Američke Države imaju vladu čvrste ruke: „Ljudi će se prirodno opirati tome. To više nije pitanje traume, to je prirodna ljudska želja za slobodom. Ne želim da sve svodim na psihologiju, ali trauma uvek igra ulogu.“

Mate je autor više bestselera kao što su „Kada telo kaže ne“, „U svetu gladnog duha“ i „Rasuti umovi“ i autoritet prema kojem se generacije orijentišu u beskraju sadržaja na društvenim medijima. Bio je u Srbiji pre nekoliko godina, poznaje istoriju našeg podneblja, prati kako se razvija situacija posle pada novosadske nadstrešnice i gubitka 16 života.

Događanja posmatra u istorijskom kontekstu: “U svakoj eri su uglavnom mladi ljudi, zapravo studenti, započinjali proteste koji su prerastali u zahteve ne samo za reforme, već za promenu sistema. Mislim da je ono što gledamo u Srbiji sada nastavak duge tradicije. Veoma časne tradicije, dodao bih.“

„Kada pogledamo kroz istoriju, u 19. veku su mahom studenti započinjali promene. U Mađarskoj 1848. godine je pokrenuta pobuna protiv Austrijanaca i to su studenti započeli. Zatim 1956. u Mađarskoj tokom komunističke vladavine, takođe su studenti započeli proteste koji su kasnije doveli do revolucije. U Palestini, tokom Prve intifade, u saobraćajnoj nesreći poginuli su Palestinci i to je dovelo do ustanka mladih ljudi. Uvek su mladi ti koji pokreću ovakve proteste“, kaže Mate.

Kaže da su generacije u Srbiji odrastale pod senkom NATO bombardovanja koje je velika trauma za našu zemlju. „Ne znam do kog stepena je ta trauma došla do dece, ali znam da su mnogi Srbi doživeli traumu, čitave porodice. Deca su istraumirana zbog traume roditelja.

Osvrnuo se na studiju iz 2004. godine koja je izučavala decu u Gazi.

„U Palestini, pre nego što je Hamas ojačao, 97 odsto palestinske dece je imalo simptome post-traumatskog stresa. Na pitanje ko će postati militantan ili ko će pružati otpor, odgovor je – ta deca.  Deca preuzimaju traume svojih roditelja, što može biti kanalisano u pozitivan otpor, ali može i da preraste u disfunkcionalno ponašanje. Ako me pitate može li se multigeneracijska trauma izlečiti, odgovor je: da, može. Ali, ljudi moraju biti veoma savesni i odlučni, svesni s čim se suočavaju.“

Moć je droga

Kompas: Studenti pešače Srbijom, a dočekuju ih stariji ljudi s očima punim suza. Nude im hranu, vodu, iznose sve što imaju u kući, grle ih. Da li kroz tu mladost mogu i stariji da dobiju emocionalno isceljenje?

Mate: Vi ne postavljate laka pitanja, zar ne? (smeh)

Roditelji se ne isceljuju kroz decu, moraju da zacele sami.

Deca mogu da im daju inspiraciju ili povod za isceljenje. Stvari kojima svedočimo i koje opisujete – davanje hrane i pružanje podrške studentima – događale su se u Mađarskoj kada sam bio dete 1956. Ljudi su izašli da podrže studente i prime ih u zagrljaj. Mislim da je to prirodno ljudsko izražavanje zahvalnosti za nečiju tuđu hrabrost i posvećenost. Ljudi su ganuti kada vide hrabrost. I siguran sam da mnogi roditelji žele da imaju hrabrost koju njihova deca nose. Tako da postoji to, a onda postoji trauma. Ne bih izjednačavao jedno s drugim.

Kompas: Reakcija vlasti je takva da profesori univerziteta ne dobijaju plate, učestala su privođenja i hapšenja neistomišljenika, policija u pojedinim slučajevima primenjuje prisilu. Upotrebljen je i, kako se pretpostavlja, zvučni top. Kako tumačite kreiranje narativa koji ljude ubeđuje da se to što su osetili zapravo nije dogodilo?

Mate: Oni na vlasti su navučeni na moć. Ne postoji ništa što izaziva takvu zavisnost kao moć. Koji političar ili lider će se odreći moći? Grčevito se drže za nju do poslednjeg trenutka. Ako pogledate bilo kog diktatora, svi oni drže do svoje pozicije do poslednjeg trenutka. Moć stvara zavisnost. I nikada je nije dosta. Naravno, zakon postoji da podrži one koji su na poziciji moći.

Znate, čitao sam knjigu… Da li Vam ime Milovan Đilas znači nešto? Čitao sam njegovu knjigu pre par decenija, zaboravio sam tačno konkretno koju, ali govorio je o Titu, predsedniku nekadašnje Jugoslavije. On navodi kako je Tito naredio da ga pošalju u zatvor, a jedan od pomoćnika je rekao: „ali Đilas nije prekršio nikakav zakon“. Na to je Tito odgovorio: „Onda napišite zakon i stavite ga u zatvor“.

Koliko je traumatično bilo Vučićevo detinjstvo?

Mate: Ljudi na poziciji će uvek koristiti svoju moć da ostanu na tom mestu. I naivno bi bilo da se spekuliše zašto to rade. Ali svaki put kada analiziram pojedinačne istorije osoba sa diktatorskim sklonostima, uvek je posredi neka trauma iz detinjstva. Takvi ljudi pokušavaju da nadomeste osećaj slabosti. I govore sebi – nikada neću biti slab ponovo, biću ja taj koji je superioran.

Ne znam kakvo je bilo Vučićevo detinjstvo, ali prilično sam siguran da je bilo traumatično.

Morao bih da ga istražim, ali znam da je, recimo, predsednika Viktora Orbana užasno fizički zlostavljao otac. Postoje ljudi s traumom koji kompenzuju svoj unutrašnji osećaj nedostatka i slabosti tako što će nametnuti moć drugima i u procesu postanu zavisni od toga.

S druge strane, postoji prirodna ljudska potreba za otporom protiv kontrole. Ljudi u osnovi žele da budu slobodni. To je oduvek bila istina. Uzmimo na primer Rimsko carstvo i pogledajmo Spartaka koji je bio rob i gladijator, a zatim onaj koji je vodio pobunu protiv Rimskog carstva. Mislim da je zapravo i bio sa vaših prostora, bio je Tračanin.

Tako da ljudska bića imaju prirodnu želju za slobodom. Kada su potisnuti, odupiru se. Osim ukoliko ne budu pregaženi. A nekada jesu pregaženi. Kao što su Rusi uspeli da uguše mađarsku pobunu 1949. i 1956. i kao što Izraelci mogu da unište Gazu. Čini se da ih ništa ne zaustavlja. Pitanje je koliko kod vas Vučić može da zadrži moć, drugim rečima, koliko će ga podržavati instrumenti moći kao što su policija i vojska. Dokle god oni to rade, postoji šansa da će ugušiti one sa druge strane. Promena uspeva samo onda kada se sistem razloži. Možda je prerano da se o tome govori, ne mogu da predvidim šta će se desiti. Represija će izazivati veći otpor, pa pitanje postaje koliko sile će država iskoristiti na kraju i s koliko sile mogu da se izvuku.“

Vlade velikih sila nemaju moral

Kompas: Srpski studenti su između ostalog zatražili i podršku međunarodne zajednice. U nameri da dođu do Saveta Evrope prešli su 1400 kilometara i vozili 13 dana, što je fizički poduhvat kakav se ne nalazi u kategorijama atletskih veština. Koliko međunarodne institucije mogu da izvrše pritisak na srpski režim i utiču na politička dešavanja u Srbiji?

Mate: Ne mislim da sam ciničan, tj. smatram da sam realan kada kažem da međunarodne vlade nemaju moral. Na primer, Francuska je izvršila masakar u Africi. Kada su 1968. studenti iz Alžira protestovali u Parizu, francuska policija je ubila njih 400 i bacila njihova tela u Senu. Niko ne govori o tome. Makron koji se toliko zalaže za slobodu u Ukrajini, ne mari za slobodu Palestinaca i voljan je da podrži ono što se zapravo naziva genocidom. Isto je s britanskom vladom, belgijskom. Ne govorim ovde o javnosti i ljudima koji tamo žive, već o onima koji donose odluke.

Oni će stati na stranu slobode i demokratije kada je u njihovom interesu da urade tako, a neće ih biti briga kada su druge okolnosti, kao što je to slučaj na Bliskom istoku. Sve zavisi od toga kako oni posmatraju Srbiju. Bio bih veoma iznenađen da je sudbina šest miliona Srba toliko bliska srcima moćnika u Zapadnoj Evropi. Biće velikog interesovanja javnosti i simpatija građana, ali pitanje je da li će to rezultirati nekakvom politikom koja će zaista napraviti pritisak na vladu u Srbiji. Nisam previše optimističan. Ne volim što govorim to, ali tako vidim stvari.

Kompas/Vasilija Antonijević