Dvanaest meseci najveće tuge i najstrašnijih nepravdi

Trebalo je to da budu obični topli prolećni dani, prvi posle praznika, kao i svi tokom prethodnih godina i decenija. A ostaće zapamćeni kao dani krvavog maja, dani najstrašnijih masovnih zločina nad decom u ovoj zemlji i ovom delu sveta.

(Foto: Privatna arhiva/Dizajn: U. Maksimović

Trebalo je da to budu sasvim obični topli prolećni dani, prvi posle praznika, kao i svi tokom predhodnih godina i decenija.

Vreme bez: Ane, Angeline, Katarine, Eme, Mare, Andrije, Sofije, Bojane, Adriane, Dragana… Vreme bez malih beogradskih anđela i njihovog čuvara.

Vreme bez Nikole, Ace, Marka, Laze, Nemanje, Pece, Kristine, Milana i Dače, iz Malog Orašja i Dubone.

Užasno je, nepodnošljivo saznanje da ih zauvek nema tu, fizički sa svojim roditeljima, sestrama i braćom, a da su svake sekunde bolno prisutni u njihovim srcima, mislima i snovima.

Tuga ne popušta

Protiču dani od kada je za ove porodice stalo vreme, stao život okrenut naopako, dani kada je prestala radost, smeh i sreća…

Samo se tuga, jeziva i beskrajna, u kosti uvukla. I ne popušta i nije ni malo lakše. Još teže je i sve više boli. Tanka, varljiva nada da ste svi zajedno otišli na neki daleki put i da ćete se vratiti, da ćete se jednog dana ili neke noći volšebno pojaviti, sve više bledi i umire.

Polako i surovo je potiskuju razmišljanja vaših roditelja da će jednom, doći oni tamo kod vas i da ćete opet svi biti zagrljeni i srećni.

Valjda anđeli ne čuju i ne vide kroz koje krugove pakla prolaze njihovi roditelji dokazujući da njihove dece više nema, da su ustreljeni, da je zbog toga neko kriv i da mora da odgovara. A ti neki, krivi i odgovorni, tvrde na nisu krivi i da nisu odgovorni ili da ne znaju ko je kriv, koliko god je to očigledno.

Foto: Privatna arhiva

Država ćuti

Advokati se bore za svoje klijente i interese, a država ćuti. Inspektor koji je pročitao imena dece koja su bila na spisku za streljanje, dobio je odlikovanje, orden. Umesto krivične prijave i kazne, on je nagrađen ordenom.
 
Krivci, ubice, koje smo i protiv svoje volje upoznali, još nisu kažnjeni i deluje da se to neće skoro desiti. Jedan je maloletan i u vreme zločina nije imao 14 godina, pa samim tim i nije krivično odgovoran.

Šta će biti sa njim, niko u ovoj zemlji ne zna. Nije kriv ni njegov otac, bar tako on kaže, a njegova majka još mnogo manje ili nimalo. Ni o tome se još ništa ne zna.

Suđenje drugom, odraslom ubici još nije ni počelo.

Za devet izgubljenih mladih života, za dvanaestoro ranjenih, za one koji se još uvek bore, leče i oporavljaju, ni „veliki“ ubica neće dobiti veliku kaznu. Ne onu najveću, doživotnu, jer u vreme kada je izvršio stravičan zločin, nije imao 21 godinu.

Kako to da shvate, kako da prihvate očajni i ogorčeni roditelji, tužni i nesrećni braća i sestre, drugovi, momci, devojke…

Gde da nađu snagu da se bore sa svojim bolom, sa patnjom koja razdire, sa užasnim nedostajanjem. Da se bore protiv tabloida koji ih nehumano proganjaju, trudeći se da zavire i u najdublje tišine njihove duše.

Da se bore protiv birokratije, protiv sistema, protiv države i protiv svih nepravdi ovog sveta koje su se na njih obrušile. Da se bore za istinu i pravdu koju vam duguju.

A zaslužili ste je svako ponaosob i svi zajedno. Zato što ste bili najbolja deca, najbolja braća i sestre, najbolji đaci, najbolji drugovi, zato što ste bili beskrajno lepi, talentovani, vredni, časni, pošteni. Zato što ste doneli kratkotrajnu sreću svojim porodicama i svima koji su vas poznavali.

Foto: Privatna arhiva

Porodice spojila nesreća

Vaše porodice su se u međuvremenu upoznale i sprijateljile. Spojili ste ih vi, i njihova zajednička i slična nesreća, jer se oni međusobno, najbolje mogu razumeti. Zbližile su ih međusobne posete, slične brige, problemi, ali i radosti i značajni datumi vaših rođendana, vaših uspeha i manifestacije kojima se trude da vas upoznaju oni koji vas ne poznaju, da ostanete u najdivnijem sećanju onima koji vas znaju i koji su imali želje i snage da vas tokom ove godine upoznaju.

Svi se mi nadamo i želimo da verujemo da ste zajedno u nekom boljem svetu bez bola i patnji, bez nepravdi, mržnje i zločina. I da se družite i zajedno proslavljate rođendane, odlične uspehe, slave i praznike. Da vaš veliki  anđeo Dragan pazi na vas i da mu u tome pomaže naš dobri Peca koji je voleo decu i bio im je Deda Mraz za Novu godinu.

Da vas čuva hrabri mladi policajac Milan, da vas uči i miluje prelepa mlada učiteljica Kika. Da od Dače možete naučiti sve o struji i traktoru sa korpom, od Marka kako je biti najbolji sin, brat i ujak. Od Nemanje, kako se živi brzo, srećno, boemski, i kako se voli svoja devojka.

A šta sve tek možete naučiti od Laze? Kakav je to momak bio.Takvih nema u gradu gde ste vi odrasli i živeli. On je bio drugačiji od vas, gradske dece. Razlikovao se i od drugih momaka iz svog sela i iz Srbije. Kako je on voleo svoje selo i šta je sve uradio sa svojih samo devetnaest godina. Vi ste rođeni i odrasli u gradu i učili ste neke druge knjige, neku drugu muziku, balet, klavir, neke lepe umetnosti. A Laza je vozio traktor, krčio šumu i sekao drva.  On je sam kupio i drugu šumu i drugu njivu. I gajio je voće, prirodno, jedro i zdravo. Ovih dana se upravo beru njegove divne, slatke, crvene jagode.

Od Ace biste naučili sve o golubovima, zečevima, ribicama i psima. A od Nikole, koje je imao godina slično kao vi, kako se postaje najomiljeniji dečak u razredu, u školi, u selu.
Angelina bi za Kiku kreirala najmoderniju haljinu za veliku, a za druge devojčice za malu maturu. Pa maturski ples uz božanstvenu muziku  princa, mladog maestra Andrije Čikića. Momci iz Orašja bi vas nagovorili da igrate fudbal i da navijate za Zvezdu.

A svi vi, najbolji, od najboljih probrani…

Živite i dalje, dok god se vaši roditelji bore tako hrabro i uporno sa vidljivim i nevidljivim neprijateljima, dok bude nas malobrojnih prijatelja koji žele i trude se da ne budete zaboravljeni, uprkos očiglednim željama i nastojanjima sistema, države i društva, da se 3. i 4. maj, 2023. godine, izbrišu, zaborave, nestanu…

I da sve bude kao da se nikada nisu ni desili.

Foto: Privatna arhiva

Neka ovaj dan, 3. i 4.maj, dvanaestog meseca vašeg stradanja, bude posvećen i vašim divnim roditeljima, nadljudima, nadroditeljima. Vašim sestrama i braći. Teško da se u Srbiji i svetu mogu naći ljudi koji su toliko hrabri, toliko dostojanstveni, plemeniti i humani u svom beskrajnom bolu, kao što su vaše porodice: Kobiljski, Asović, Dukić, Martinović, Božović, Anđelković, Čikić, Negić, Aćimović, Vlahović. A i porodice: Milić, Milovanović, Mitrović, Stevanović iz Malog Orašja, porodica Todorović i Panić iz Dubone.

Budite ponosni na njih, kao što su oni ponosni na vas.

“Tog 4.maja je život za mene stao!

Ubio me jedan monstrum.

Ali pre mene ubio je moju porodicu, moju decu, moju dušu. Ubio je devet nedužnih i divnih bića. Zavio je u crno selo u kom sam rodjena a i selo u kome živim, gde sam udata. Tog dana je sve stalo i mi živimo u okovima i kao po kazni.

Ubica spava u čistoj postelji

Ali to ne važi i za ubicu! On još uvek nije osudjen za svoj monstruozni zločin.

U pritvoru je, ali spava u čistoj postelji, ima tri obroka dnevno, ima šetnje, sve što mu treba i što poželi. Prema njemu se postupa humano. Vozi se blindiranim automobilom pod pratnjom i rotacijom kad ga vode kod lekara ili da popravlja zube.

U isti Dom zdravlja gde se leče i naša i druga deca i omladina. On ima prava na stalne posete porodice. Njemu majka svakog petka nosi pune pakete svega i svačega. Njegovu kuću čuva policija 24 sata sedam dana u nedelji. Zašto i od koga?

U ovom kraju oni su jedini zločinci. Drugih nema. I oni imaju sva prava. A ubica je je nama sve to uskratio. Mi više ne možemo da vidjamo svoju decu, ne možemo da im spremamo omiljenu hranu, ne možemo da ih poljubimo.

Ja više nemam kome da napravim ledene kocke, a on može da naruči, i da mu majka donese šta god poželi.

Da li je normalno da jedan krvnik ima pravo na posete i sve ovo lepo što mu je omogućeno. Taj isti koji je našoj deci i nama, sva ta prava oduzeo!?

Sve ovo može biti samo podstrek ostalima da mogu da naprave slične zločine i da će proći sa minimalnom kaznom. Trebalo bi da se konačno donese presuda, i da mi  posle svega, pronađemo nekakav mir, ako to može tako da se nazove.

Foto: Privatna arhiva

A suđenje ni posle godinu dana još nije počelo i ko zna koliko će dugo da traje.

Zbog svega toga se pitam ko je ovde zločinac? Onaj ko je uništio naše živote i još uvek ima prava na sve, ili mi koji ništa nismo krivi, a sva prava su nam oduzeta. Čak i to da budemo, ono što jesmo: Malo Orašje i Dubona, a ne slučaj Mladenovac i da se našoj deci znaju imena i prezimena, ko su i kakva su to deca bila.

Zar je mnogo to što tražimo?“, pita  jedna mama stradale dece. Dvadeset godina za ubistvo devetoro mladih!? Za strašne povrede koje je zadobilo dvanaest osoba od kojih će neki ostati doživotni invalidi. Za sve porodice koje je zavio u crno i zauvek uništio, treba da dobije po dvadeset godina i to bi bilo malo.

A oni još pominju mogućnost skraćenja jer će se on tokom boravka u zatvoru možda popraviti i postati bolji čovek!?

Prolazi prva godišnjica ovog jezivog masakra. Ovih dana će o tome pisati mnoge novine, portali, govoriće se na nekim televizijama. U nekim medijima će biti saopštena samo kratka vest.

Jer, praznici su, život teče dalje. A Malo Orašje i Dubona su udaljeni od Beograda samo oko 60 km. A po važnosti, možda čitavu svetlosnu godinu.

Uz zahvalnost i saglasnost porodice, prenosimo priču kao i porodične fotografije

Preuzimanje sadržaja i fotografija iz ovog teksta dozvoljeo samo uz odobrenje redakcije Kompas-info.com ili na upit autora: slavica.plavsic@gmail.com