Nasmejani dečak koga su svi voleli

Nikola Milić

6. septembar 2008 – 4. maj 2023.

Milići su bili zaista srećna porodica.

Dragana i Dejan su bili ponosni na svoja dva dečaka: Mihajla i Nikolu. Oni su divna deca, lepo vaspitana, dobri đaci i dobri drugovi, dobra braća, najbolji sinovi na svetu.

Nikola je bio jako ponosan na svog starijeg brata Mihajla, on mu je bio uzor.  Pored njega i oca i Nikola je mnogo zavoleo fudbal i počeo aktivno da trenira i igra. Svake nedelje bi bratu spremao opremu za utakmicu i nosio je i njegov i svoj ranac na teren.

Mihajlo je s posla stizao pravo na utakmicu znajući da je Nikola već doneo sve što mu je potrebno. Nikad mu nije bilo teško da za brata uradi bilo šta. Takav je bio. Stalno nasmejan i raspoložen za šalu.

Nikola je, sa svojih 14 godina, oko sebe širio toliko ljubavi, koliko mnogi neće za ceo svoj život. Voleo je naše običaje, poštovao praznike, voleo je kada se porodica okupi i svi budu zajedno. Tad bi se šalio i zasmejavao ih i nije dozvoljavao da niko bude tužan i neraspoložen.

Umeo da pruži ljubav, hteo da se bavi računarima

 Bio je jako vezan za majku i često je zvao dok je bila na poslu da pita kako je, da li se umorila? Stalno su se čuli telefonom i dopisivali. Za rođendane i praznike, a i sasvim običnim danima, Nikola je majci pravio najlepše čestitke i ostavljao najlepše poruke. Baš je umeo da pruži i pokaže ljubav kao malo ko.

U selu ga svi pamte kao malog nasmejanog dečaka sa rumenim obrazima.

Nikola je bio osmi razred, VIII1, omiljen u školi, među decom i među nastavnicima. Planirao je sa upiše srednju tehničku školu i da se kasnije bavi računarima. Spremao je garderobu za malu maturu. Da se slaže sa haljinom devojčice sa kojom je trebalo da bude par na maturskoj večeri.

Razredna, nastavnica Ivana ga je mnogo volela. Još uvek ne može da se pomiri sa tim da Nikole više nema. Napisala mu je i pesmu i dalje u školi neguje uspomene na njega. Mnogo drugara, devojčica i dečaka su takođe napisali pesme za Nikolu.

Tuga za njim ih je još više ujedinila. Bilo je mnogo teško prihvatiti i pomisao da jednog divnog i lepo vaspitanog bića više nema. Rado oživljavaju uspomene na njega. Često gledaju fotografije, snimke…

Ivana je svu stradalu decu poznavala. Na pomenu povodom godišnjice tragedije, omiljena nastavnica je sa mnogo ljubavi i topline govorila o stradalim momcima, njenim „dragim dečacima“. Nekima je predavala, a nekima je bila razredna kao Nikoli. Posle masakra, deca su dolazila da joj ispričaju šta su doživela… Plakali su zajedno, a i dalje plaču na samu pomisao na Nikolu.

Na fotografiji napravljenoj posle masakra, deca su u majicama sa Nikolinim tekstom i u njegovoj omiljenoj boji. Majice su bile spremne za zadnje dane školske godine, pred malu maturu. Nažalost, Nikola nije stigao da je obuče.Ta slika stoji ispred njihove bivše učionice, kao malo spomen obeležje na Nikolu.

Posebno poštovanje u učionici

U učionici su sada druga deca, novi učenici petog razreda.

Njegova stolica sa potpisima bivših osmaka, nacrtanim srcima i porukama, i dalje stoji prazna u toj učionici.

I ova deca su odmah naučila i prihvatila da se prema toj Nikolinoj stolici odnose sa posebnim poštovanjem i pijetetom.

„A bio je blag kao rosa jutarnja. Visok, krupan, oči uplašene srne, a osmeh anđela. Drag, vaspitan, poštovao je starije. Dečak koji kulturno otvora ulazna vrata škole, nasmejan i vedar, pozdravlja nastavnike i direktorku kad dolaze na posao. Njegova dobrota nas sve obasipa kao sunčevi zraci. On nam ulepša ulazak u školu.

I tog i takvog Nikole sada više nema.“

 Sa svojih 14 godina Nikola Milić je najmlađi od devet žrtava stravičnog masakra u Malom Orašju i Duboni.

„Trebalo je otići na sahranu… Deca žele da isprate svog druga. To je poslednje što mogu da učine za njega. To je naša poslednja ocena i poslednja uteha. Trebalo je da ga spremimo i pošaljemo u srednju školu, kao i ostalih 20 učenika. Umesto toga, Nikolu smo ispratili na večiti počinak.

Nastavnici se trude da budu hrabri pred decom i zbog dece. Tu su i drugi roditelji i druga deca. Celo selo je tu da isprati zauvek petoro divne dece, pet momaka koji su ceo život proveli zajedno i koji su sahranjeni istog dana. Kao u poznatoj pesmi Desanke Maksimović.

Još jedna „Krvava bajka“ na surovom Balkanu.“

Nekada je Malo Orašje  bilo selo radosti i veselja, a sada je uronilo u tamu, sivilo i tugu iz koje neće lako izaći. Niko nije prestao da tuguje.

Bila je subota, 6. maj, Đurđevdan, dan sahrane petoro mladih iz Malog Orašja i petoro dece iz škole „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu. Taj dan će biti zapamćen kao jedan od najtužnijih dana u Srbiji. Stajali su učitelji, nastavnici, direktorka i dočekivali svoje učenike, svoju decu… Beskrajna tuga. Posle Kragujevca i streljanja đaka, nije bilo tužnije priče o nastradaloj deci.“

Zašto baš oni?

Njih je petorica, pet poređanih kovčega, pet majki, pet očeva, sestara, braće… rođaka, drugova, kumova. Svi se poznaju, a ne umeju da uteše ni sebe ni decu.

Suze, vrisak, jecaji paraju nebo.

 Bezbroj pitanja bez odgovora. „Kako baš oni… Zašto baš oni!?

„Ponedeljak. Prvi dan u školi bez Nikole, možda još teži nego prethodni dani.

Hoću da mi vrate Nikolu!“…očajna je jedna devojčica. Nosila je Nikolin duks na sahrani. Posle je rekla da duks više nije mirisao na Nikolu.

Nižu se pitanja, razmišljanja, kajanja i sećanja. Jedan učenik je prestao da govori, besan je… Roditelji su u čudu i šoku. Jedan dečak ne sme da zaspi… Drug iz razreda, koji pukim slučajem nije otišao do mesta gde su stradali, nije hteo da izađe iz kuće i ostavi njegovo telo ni na minut do sahrane. Molili smo ga da se pridruži odeljenju, nije bilo šanse. Stajao je kao ukopan.

Prva nedelja bez Nikole u školi je najduže trajala. Umrlica na vratima učionice, deca zbunjena od šoka, ne zaboravlja se drug preko noći.

Nikola je sedeo u pretposlednjoj klupi u srednjem redu. Po svom izboru, a i bio je visok i krupan, pa da ne zaklanja pogled drugima. Idol mu je bio stariji brat. Kad bih ga pogrešno nazvala Mihajlo, bilo mu je drago, nije se ljutio. Posle sam ga zvala „Miliću!“, po liku iz filma „Lajanje na zvezde“. Verovatno su deca to kasnije pretvorila u Mili.

Dan škole tužan bez Nikole

Decu je trebalo spremiti za malu maturu. Malo vremena je ostalo. Svi su tužni, sivi, pokisli… Ne mogu da se pokrenu… Pokušavali smo da im polako priđemo, razgovarali smo sa njima, ali svaka priča bi se završila suzama. Nisam se ni sama snalazila, dešavalo se da zaplačem pred njima. Dečaci okreću glavu u stranu, devojčice se pridružuju. Samo nekoliko dana posle sahrane, održavalo se takmičenje u orijentiringu. Kako će onako očajni i tužni, polomljenih krila?

Ipak, smogli su snage i krenuli – naš učenik koji je osvajao zlato na državnom nivou i nastavnica fizičkog. Nosili su majice sa njegovim likom. Takmičili su se sa pola snage. Za Nikolu.

Dečak je uspeo i osvojio medalju koju je posvetio Nikoli. Ta majica je uramljena i zajedno sa medaljom stoji ispred naše učionice.

Dan škole je 20. maj. Svake godine se organizuje Memorijalni turnir. Moji dečaci spustili glave, treba da igraju u njegovu čast i da pobede. Pre samo dva meseca, ali sa Nikolom, fudbalska ekipa naše škole je pobedila sve učenike osnovnih škola iz Smedereva. A sada su bez Nikole, vidi se da nemaju snage, da su „polomljeni“. Koleginica Dubravka kaže: „To nisu oni! Mnogo su tužni“. Pa jedva da je prošlo 15 dana. Četiri školske godine i mnogo vremena smo proveli zajedno.

Jednog dana su me baš iznenadili. Obukli su se svi isto, a jedna majica je bila i za razrednu. Nisam odmah primetila da na Nikolinoj klupi stoji lepo složena majica i za njega. To je majica koju Nikola nikada nije obukao.

Na njoj piše: Mili VIII/1.

Jedan od drugara je tu majicu odneo Nikolinoj mami. Uzimao ju je sa stola dugo, polako i oprezno… Nekako svečano i tužno, oprezno i sa velikim poštovanjem, kao da uzima u ruke neku relikviju. Nešto što je beskrajno dragoceno i sveto.

Tih dana je padala jaka kiša svaki dan… I nebo je plakalo za ovom decom. ZAŠTO?!

Nikola nikome ništa nije skrivio, ali ga ipak nema više fizički, tu među nama.

Kroz našu školu je prošlo mnogo generacija, mnogo dece. Sigurno je tu bilo i mnogo boljih učenika, mnogo uspešnijih u nekim talentima i aktivnostima.

Ali, teško da se za nekoga još može reći da je bio toliko drag, omiljen i voljen, i od nastavnika i od učenika, kao što je to bio Nikola, nasmejani dečak sa rumenim obrazima“.

Ostale samo slike

Mnogo je teško živeti sa saznanjem da više nikada nećete videti svoje dete. Da je to dete bilo toliko divno i da nikome ništa loše nije uradilo, a da je neko oduzeo njegov život tako lako i bez kajanja. Nedostaje mi svakog dana, u svakoj sekundi… Nedostaje za svaki novi dan, za svaku tešku noć, za sve što je bilo i što ce biti. Nedostaje…

Ostale su mi samo slike sa kojih mi se smeši da ih gledam i ljubim dok sam živa.

Roditelji stradalih momaka kažu: nikada više nećemo imati ovako dobru omladinu, složnu, vrednu i požrtvovanu. Mnogo su voleli svoje selo i svako od njih je pomagao koliko je mogao i umeo. Neki su igrali fudbal i folkor, trudili se i bili jako uspešni, neki su im bili stalna pratnja i podrška.

Osnovali su fudbalski klub, kulturno umetničko drustvo, išli su zajedno na utakmice, posećivali razne manifestacije predstavljajući svoje selo. Ponosni, zadovoljni i uvek spremni da zajedno zablistaju. Zadnjih meseci su sređivali fudbalski teren koji je bio zapušten, i prostor oko spomenika koji je zarastao u korov. Mnogi su   dolazili kući sa rukama punim trnja, ali im nije bilo teško. Bili su ponosni što daju svoj doprinos  sređivanju fudbalskog terena i Spomenika palim borcima.

To je bilo mesto gde su se stalno okupljali. Na tom mestu, pored tog spomenika su i ostali mrtvi… Ubijeni! Njih petorica. Mnogi su tada teško ranjeni, a samo nekoliko njih su imali sreće i uspeli su da pobegnu pred kuršumima koji su im preletali pored glava.

Život nije fer

Mihajlo je te večeri bio na mestu zločina. Samim čudom se spasio. Ne zna ni sam kako je pobegao. Dva metka su mu proletela pored glave. Sve je video i mnogo mu je teško. Izgubio je brata, drugove i borio se za sopstveni život. Ukupno ih je bilo dvadesetak. Bilo je i devojaka, ali su one otišle kolima do Dubone u kojoj je takođe bila pucnjava i tamo su i one ranjene. Mihajlo i jos tri druga su pobegli bez fizičkih povreda. Ali rane na duši, strašne traume koje je preživeo i dalje traju.

 Život nije fer. Oni su morali da žive. Bili bi divni domaćini, roditelji, muževi.

Mi više nismo isti. U našem selu se, umesto ukrašenih kapija viju crni barjaci. Umesto veselja, održavaju se pomeni.

Teško je i sve teže će nam biti. Nije nam samo decu ubio. Ubio je sve nas. A imali smo toliko planova za budućnost.

Ali, desio se 4. maj i ništa se od toga nije ostvarilo. Samo su ostali neutešni njegovi drugari, razredna Ivana, njegova majka Dragana, otac Dejan i brat Mihajlo.

Za Mihajla je jako važno što je aktivni fudbaler i što sada igra i za sebe i za Nikolu. Dirljivo je kako svaka utakmica počinje tako što se svi igrači sakupe u krug i zajedno izgovaraju: „Za koga, za koga? Za njih! Za njih! „

Svaka utakmica je njima posvećena. Svaki gol i svaka pobeda.

Na godišnjici obeležavanja stravičniog masakra, 4. maja, na stadionu Ravni Gaj, održan je memorijalni turnir, koji će postati tradicionalan. Fudbalski savez im je pomogao da srede i renoviraju stadion i svlačionice.

U prisustvu porodica nastradalih u Malom Orašju i Duboni, delegacija fudbalskih klubova Crvena zvezda i Partizan, roditelja dece stradale u Ribnikaru, kao i stotinak gledalaca, održan je memorijalni turnir u malom fudbalu: “Za naše anđele”. Na turniru je učestvovalo 12 ekipa, a sva prikupljena sredstva od  nekoliko fondacija i građana, namenjena su oporavku povređenih.

O Nikoli sam razgovarala sa majkom Draganom, bratom Mihajlom, nastavnicom Ivanom Bošković i Nikolinim drugaricama i drugovima

Uz zahvalnost i saglasnost porodice prenosimo priču kao i porodične fotografije

Preuzimanje sadržaja i fotografija iz ovog teksta dozvoljeno samo uz odobrenje redakcije Kompas-info.com ili autora: slavica.plavsic@gmail.com