Dan zastave na pola koplja ili Mile ne voli samo disko

Svakog gosta za tri dana dosta, a svakog naprednjačkog praznika izgleda za tri-četiri godine više nego dosta. Ove godine je čak i većina naprednjaka zaboravila da treba da se ogrne u nacionalnu zastavu ili da one što im je onomad podelio Goran Vesić pokači po terasama, prozorima, krovovima zgrada i automobila, tramvajskim banderama, mostovima, nadvožnjacima, podvožnjacima, na ulazima u tunel, unutar kružnih tokova…

Nisu nas ni svi kanali s nacionalne frekvencije podsećali da treba da budemo ponosni što smo Srbi dok nam se na terasi za vreme nedeljnog ručka vijori srpska trobojka. Niti su dovodili naprednjačke istoričare koji kao da u njih ubaciš žeton objašnjavaju kako smo najstarija nacija na Balkanu (Grke ne računamo, oni nisu Balkan nego svet za sebe), kako treba da smo ponosni na svoje (nebesko) poreklo, istoriju, čast, pa bogami i vlast (naročito sadašnju).

Čak ni fontana od dva miliona (evra) na glavnom beogradskom trgu Slavija nije puštala vodu sa pozadinskim svetlom u bojama srpske zastave. O puštanju himne odavno nema ni reči jer je muzika utihnula pre više od pola decenije, kada su idejni tvorci shvatili da i za pevajuću fontanu moraju da se plate autorska prava umetnicima čija se dela koriste.

Ana je tu

A kako je sve počelo? Za one koji su poput mene iz zaborava pomislili da je to neka Vulinova izmišljotina koju je glavnokomandujući prihvatio u cilju zamajavanja (spinovanja) javnosti, Vikipedija podseća da je ovaj naprednjački praznik u avgustu 2020. godine nastao nakon sastanka Aleksandra Vučića i Ane Brnabić sa rukovodstvom Republike Srpske. To što je dan kasnije Vlada Srbije usvojila tu prazničnu ideju bila je, naravno, puka formalnost – jer volja gospodara je volja i naroda.

Elem, tako je svoje mesto u (prazničnoj) istoriji zavredela i Ana. Da barem imamo po još nečemu da je pamtimo, osim po rečima Maje Gojković „Ana je tu“, kada je kao predsednica Skupštine pokušavala da umilostivi Dragana Markovića Palmu da prekine da javno u mikrofon izražava gađenje nad LGBT+ osobama.

Dan zastave, inače, slavimo na 15. septembar, dan Proboja solunskog fronta. To je onaj dan kada je francuski general Franš Depere, komandant Savezničkih snaga na Južnom frontu, poslao depešu da „Srbi idu kao oluja, niko ne može da ih prati“, opisujući centralnoj komandi događaje koji su prethodili osvajanju Kajmakčalana (originalni dokument dostupan u Muzeju Velikog rata na Krfu).

Datum je zato perfektno, da ne kažem maliciozno izabran, da kad se jednog dana bude ukidao besmisleni praznik, uvek će neka buduća opozicija moći da se pozove na to da taj ko ga ukida ne želi da s praznovanja skine Anin i Aleksandrov dan, već da tobož ubije sećanje na sve heroje i mučenike koji su se toga dana borili za slobodu Srbije. Zato će Dan zastave verovatno nadživeti i Anu i Aleksandra, samo će vremenom još više padati u zapećak i zaborav, poput većine praznika koji se praznuju radno.

Veća buka u Crnoj Gori

Poslužio je Dan zastave prve godine da se u danima kada smo drugi ili treći put pobedili koronu patriotizmom povrati rejting koji je okrnjen usled policijske brutalnosti na velikim demonstracijama ispred Skupštine. Narednih godina poslužio je za kačenja natpisa po nadvožnjacima duž auto-puta i za izražavanje antihrvatskih, antibošnjačkih, a po potrebi i anticrnogorskih stavova.

Ove godine izgleda ne služi više ničemu. Veću je buku izazvao u Crnoj Gori gde se opozicija zapitala na koji način su odabrana deca koja su u nedelju bila na prijemu kod Aleksandra Vučića, kada o školarcima ne bi trebalo da postoji evidencija ni o verskoj, a kamoli nacionalnoj pripadnosti. Možda crnogorske škole stvarno ni ne znaju koji se osnovci kako izjašnjavaju, ali izgleda da u Predsedništvu Srbije ima ko zna.

Dan kao i svaki drugi

Izgleda da je neko odlučio da nije baš pametno ove godine busati se u srpske junačke grudi i mlatiti zastavom ili se ogrtati u nju kad predsednik kao rešenje za poslednja dešavanja na Kosovu nudi Srbima da im na kilometar od granice postavi punktove na kojima će upisivati decu u Matične knjige i overavati ono nešto malo dokumenata koja još uvek važe iako im u zaglavlju piše Republika Srbija, a ne Republika Kosovo.

Ovog Dana zastave nema ni podizanja borbene gotovosti, ni migova zbog Kosova… Ne slave se ni „heroji“ iz Banjske, ni sa Košara, ni iz celokupnih ratova devedesetih, koji su po potrebi takođe izvlačeni, da bi većina bila zavlačena i zaslepljivana nacional-patriotizmom za dnevno političke potrebe. Nije momenat za tako nešto. Možda okolnosti budu bolje sledeće godine, naročito ako bude (vanredno) izborna.

I na kraju, kada na Vikepidiji otvorite stranicu „Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave“ naći ćete i rečenicu, citiram: „U Srpskoj je situacija u vezi sa isticanjem zastave mnogo bolja, a cilj ovog praznika jeste da se situacija u Srbiji popravi nabolje po uzoru na Srpsku“. Mile iz Banjaluke možda voli disko, ali izgleda više voli zastavu od Aleksandra. Barem tako kaže Vikipedija, besplatna enciklopedija koju (očigledno) bilo ko može da uređuje. Mislite o tome.

Autor je glavni urednik Kompas-info.com