Čemu nas uči poslednja sezona Squid Game-a i kakve to veze ima sa Srbijom?

Spojler za one koji nisu još odgledali

Voljeni antiheroj, odnosno glavni lik pod brojem 456, Seong Gi-hun, umire. I to ne umire sticajem nesrećnih okolnosti (iako je Squid Game sam po sebi nesrećna okolnost), već se žrtvuje kako bi sačuvao bebu igrača 222, Kim Jun-hee, koja je u igru ušla trudna i na kraju poginula. Beba je automatski, bez pitanja, postala deo igre.

Distopična serija sa antikapitalističkim motivima (paradoksalno, može da se gleda jedino na Netflixu) još jednom je skrenula pažnju na ljudsku surovost, sebičnost, kapacitet za nasilje i nepravednost današnjice.

Čemu nas uči poslednja sezona?

Zavisi. Možemo da procenimo da u životu ne postoji srećan kraj ili da postoji izlaz iz mraka, što su nove generacije, odnosno beba 222 koja odnosi pobedu. Možemo takođe izvući zaključak da je borba dobra i zla konstanta života, da je ljudski rod po prirodi surov i da mari samo za sopstveno preživljavanje, piše Nova ekonomija.

Ali izdaja i osveta bile su veliki deo treće sezone i uplovile su u moralnu ambivalentnost ljudskog roda. Šta to znači za nas? Može biti samorefleksija, neprijatan odraz u ogledalu, ili serija, po dobrom, starom, pitkom receptu dramatizuje najmračnije ljudske osobine. Gledalac je taj koji odlučuje.

Kao što smo spomenuli, serija je protkana brutalnošću i ekstremnim nasiljem; svaki lik imao je tragičnu priču iza sebe i još gori kraj – smrt u najgorim mukama, najčešće zbog nepravednih, ali predvidivih okolnosti, uzimajući u obzir nemilosrdan koncept cele serije.

Sasvim je moguće da će tok i kraj serije za svakoga predstavljati nešto drugo, ali ljudi u Srbiji brutalnost, nasilje i odmazdu u seriji lako mogu doživeti kao asocijaciju na trenutnu situaciju ovde.

Da li se igramo Squid Game-a u Srbiji?

Dok u seriji bespomoćnici bez alternative pristaju na surovu igru u kojoj jedan preživljava, mi u Srbiji, pod pritiskom jedne cipele, bez saglasnosti pristajemo na muke koje nas prate decenijama.

Međutim, momenti otpora, kao što su prikazani u drugoj sezoni serije, pojavljuju se i kod nas. Zato i vidimo stotine, hiljade, desetine hiljada građana na ulicama tokom protesta i blokada, jer za njih ovo više nije igra – već borba protiv sistema koji ih svakodnevno ponižava.

Isto kao što u Srbiji interventna policija brutalno razbija proteste i blokade, u seriji maskirani čuvari pucaju na igrače bez pitanja, hladno i nemilosrdno, gotovo bez ikakvog osećaja ljudskosti. Naši građani su šutirani, isprebijani, zatočeni, privedeni, zastrašivani – a šta je razlika u odnosu na seriju? Čista estetika, dok je suština ista – vlast koristi silu umesto dijaloga, i sistem prerušene demokratije ispoljava se kakav i jeste, autokratski.

Zatim, fenomen glasanja – u seriji će uvek više glasova imati oni koji žele da nastave igru, naspram onih koji su protiv, jer mogućnost da im se njihovi problemi izbrišu novcem deluje kao jedino rešenje, pa makar i po cenu smrti. A kod nas? Kod nas je slična priča, samo što umesto novca – pašteta, jogurt, hleb i parizer moraće da zadovolje apetit nesretnog naroda u borbi za bolje sutra.

Možda najveća sličnost oba sveta leži u onima koji ne ulaze u igru, a kroje njena pravila i posmatraju sa distance. ‘Front Man’ iza maske, tvorac surove zabave, zapanjujuće podseća na srpsku vlast i njene nedokučive namere.

Samo je pitanje hoće li u Srbiji, kao i u Squid Game-u, mladi, odnosno studenti Srbije, biti nosioci promene i pobede.

Đina Nedović / Nova ekonomija