Bajka o poštenim izborima

Uništavanje bilborda opozicije, napadi na stranačke aktiviste, pretnje, lepljenje plakata na prostorije opozicione stranke, fizičko sprečavanje aktivista opozicije da razgovaraju s građanima tako što ih okružuju i prete…

Zatim, zbunjivanje birača osnivanjem i registracijom udruženja sa sličnim nazivima, masovno dovoženje birača na biračka mesta, ali i predsednik Srbije koji se ne kandiduje ali učestvuje nezakonito u kampanji kao nosilac liste stranke čiji je član, iako je aktuelni predsednik države…

I šta na sve to rade tužilaštvo i Ustavni sud? Pa gledaju i ni prstom ne mrdaju. Jer zašto bi, njih se sprovođenje zakona i vladavina prava ama baš nimalo ne tiču.

Raspad opozicije na atome

Na sve ovo, što je u potpunosti preslikani scenario dešavanja od parlamentarnih izbora 17. decembra, opozicija se tri sedmice pred ponovljene izbore 2. juna, raspala na atome.

Umesto da ostanu ujedinjeni i pokažu da su sposobni da urade nešto i ostave svoje male, sitne liderske sujete sa strane, nisu mogli da pobegnu od sebe. Umesto da naprave jaku bazu opozicionog delovanja, da pruže građanima alternativu i nadu, opozicija je otišla u pravcu u kojem je Vučić to želeo.

Ali pošto nad prosutim mlekom ne vredi kukati, odlično je što je bar deo opozicije odlučio da se bori, dok njihove dojučerašnje kolege nezainteresovano grickaju semenke na klupi za rezervne igrače.

Najveći opozicioni blok koji se zvao Srbija protiv nasilja više ne postoji, a najveća stranka tog bloka – Stranka slobode i pravde uz Srbiju centar i Zajedno, bojkotuje izbore, ali samo u Beogradu i Subotici, kao i drugi opozicioni blok – koalicija NADA (Nova Demokratska stranka Srbije i POKS).

Na izbore izlaze Koalicija ‘Biramo Beograd’ (Zeleno-levi front, Ne davimo Beograd, Narodni pokret Srbije, Demokratska stranka, Ekološki ustanak – Ćuta, Pokret slobodnih građana, Novo lice Srbije), Narodna lista – Ključ za pobedu (Narodna stranka – Vladimir Gajić, Nova stranka – Velimir Ilić, Pokret živim za Srbiju – dr Jovana Stojković), „Mi snaga naroda, prof. dr Branimir Nestorović“, Lista 1 od 5 miliona – Beogradski front – Ritam grada, Dušan Teodosijević gradonačelnik, Lista Grupa građana Za zeleni Beograd, kad ako ne sada- dr Dejan Žujović, DrSavo Manojlović – I ja sam Beograd – Kreni- Promeni, Saša Radulović – Dosta je bilo (DJB)…

Znalo se da Vučić neće ispuniti ništa

Naravno, znalo se i pre raspisivanja lokalnih izbora da se izborni uslovi neće promeniti i da će vlast izigrati i opoziciju i preporuke ODIHR-a o poboljšanju izbornih uslova.

Znalo se i da Vučić neće ispuniti ništa od onoga sto je nudio i obećavao nakon što su uhvaćeni u manipulisanju izborima 17. decembra. Baš kao i kod svih ranijih protesta opozicije – Vučićev cilj je bio – neutralisati nezadovoljstvo u zamenu za neke komisije i radne grupe koje će kao fol popravljati izborne uslove.

Naravno, vlast od početka i ide s ciljem da nikad ništa od dogovorenog ne ispuni. Za to vreme protest se izduvao. Takoreći, opozicioni prvaci uporno dokazuju da su upravo to – prvaci, naivni politički osnovci u odnosu na Vučića.

Jer cela Vučićeva politika je samo fingiranje i odlaganje, pa tako imamo fingirane izbore, institucije, fingirane partije i udruženja, fingirane političare i funkcionere koji kao fol nešto odlučuju… Sve je čista fikcija, iluzija, simulacija. Jedino što je stvarno su milioni evra našeg, državnog novca koji oni, cerekajući se, dele međusobno mimo procedura, zakona i bilo kakvih pravila, dok policija i tužilaštvo sve to ćutke I nezainteresovano gledaju.

Fantomske liste na svakom koraku

Dovoljno je samo pobrojati fiktivna udruženja koja služe da zavaraju birače i raspu opozicione glasove – “Mi narod sa Vračara”, “Mi Glas iz Zemuna”, ali i “Ja sam Surčin, ti si Surčin – Pokreni promene”, “Zemun protiv nasilja”, “Dosta je bilo pljačke, korupcije i lopovluka”, koje imitiraju opozicione liste – Mi Glas iz naroda, MI snaga naroda, Biramo borbu, Kreni-promeni i Dosta je bilo. Ima I lista “I ja sam Zemun – Kreni-Promeni – I ja sam Batajnica”, “Pokrenimo – Okrenimo Zemun”, zatim lista “Biramo Zemun” i onu koja nosi naziv sličan sloganu “Srbija protiv nasilja” – “Zemun protiv nasilja”, zatim „Beočin protiv nasilja“, „Žabalj protiv nasilja“, „Bačka Palanka protiv nasilja“, „Bački Petrovac protiv nasilja“… “Dosta je bilo pljačke, korupcije i lopovluka” Radulović Miodraga imitira stranku Dosta je bilo Saše Radulovića. Slično stanje je i u drugim gradovima – Kikinda već ima listu „Kikinda protiv nasilja – Milorad Miki Aleksić“, koja sa liderom Nardnog pokreta Srbije sa istim imenom i prezimenom nema nikakve veze. U Pančevu postoje dve liste „Pančevo protiv nasilja“… Izborne komisije su te liste odobrile. Jasno je i zašto.

Kada se tome dodaju brojne fiktivne nevladine organizacije, takozvane GONGO iliti vladine nevladine organizacije, „mediji“ koji služe za raspirivanje mržnje i kampanje protiv političkih neistomišljenika i kritičara vlasti i naplatu tih svojih usluga od brojnih ministarstava kroz razne projekte koje niko ne kontroliše da li su ikad i realizovani, utisak je potpuno jasan – Srbija danas je prilično neslobodno društvo.

Promene idu postepeno

Šanse ovako razdrobljene opozicije nisu velike ali nije baš ni da ih nema. Jedino pitanje je treba li izaći na ovakve izbore, pitanja oko kojeg se opozicija pocepala. Zato je i dobro što je bar deo opozicije nastavio borbu za bolje izborne uslove, ma koliko to delovalo kao uzaludan posao. Uostalom, promene se uvek dešavaju postepeno i sporo, naročito u zatvorenim, konzervativnim društvima kao što je srpsko.

Šta će opozicija da uradi ako dođe na vlast u Beogradu i Novom Sadu i Nišu, Kragujevcu i drugim većim gradovima? Vodiće grad, a projekte koji su započeti, tipa metro, Beograd na vodi, EXPO 27 neće moći da obustavi, niti će imati ikakvu kontrolu nad njima. Ako se pitate zašto, odgovor je jednostavan. Jer će naprednjaci u slučaju da izgube velike gradove realizaciju tih projekata prebaciti na republički nivo. Mada, ako se dobro sećam, Beograd na vodi i metro su već sada u republičkoj nadležnosti, dok EXPO još nije došao dotle, ali to je iovako samo pitanje papirologije. Papirologije koju svi plaćamo iz svog džepa, a korist ubire neko drugi.

Isto je radio i Milošević

I to nije ništa novo u toj pravno-političkoj gimnastici. Isto je radio i Slobodan Milošević, čovek koji je osramotio i unazadio Srbiju za 250 godina (toliko će Srbiji biti potrebno da stigne razvijene zemlje Zapada ukoliko bude imala ovakav privredni rast kojim se vlast hvali I to pod uslovom da oni prestanu da napreduju, što se naravno neće desiti), čije vreme će biti zapamćeno kao vreme potpune državne anarhije i ponižavanja građana, a čiji su sledbenici danas na vlasti.

Jer kada su Srpski pokret obnove, Građanski savez I Demokratska stranka pobedile u Beogradu kao koalicija Zajedno 1996, tadašnja vlada Mirka Marjanovića je Beogradu oduzela sve nadležnosti u upravljanju gradom i prebacila na republički nivo. Beograd je tada bio i osiromašen, ojađen i opljačkan I bez sopstvenih prihoda, zavisio od toga koliko mu Miloševićeva vlast udeli.

Građani su bili u bedi, ma koliko Vučićeva tabloidna mašinerija pokušava da to vreme ratova, gladi, siromaštva, bede, beznađa, bezakonja koje je sprovodila Miloševićeva partijska policija, nasilja, progona neistomiljenika i izolovanosti od celog sveta, prikaže kao vreme blagostanja Srbije. Doduše, njima, socijalistima i radikalima koji su vodili zemlju je bilo super, jer ih građani I nisu nikad ni zanimali. Baš kao ni danas, a to vreme jeste bilo vreme blagostanja – ali za kriminalce svih fela.

Srebrenica u predizbornoj kampanji

I sad, pošto nemaju odgovor ni na jedno životno pitanje, naprednjaci su u igru populistički ubacili nacionalna pitanja – borbu protiv rezolucije o genocidu u Srebrenici, blokadu ulaska Kosova u Savet Evrope, i to besomučno pumpaju preko svojih tabloida. Daleko od toga da su to nevažna pitanja, ali nisu za kampanju za lokalne izbore, gde ljude interesuje kad će dobiti kanalizaciju, kad će ukloniti deponiju koju gradske službe zaobilaze, kada će udisati čist vazduh i imati čistu vodu, kada će gradski prevoz biti dostojan čoveka, a ulice čiste…

A nacionalnim pitanjima maskiraju činjenicu da sistem, državni aparat, jednostavno ne funkcioniše i ne prati potrebe građana. Jer postoje gradski komunalci, ali samo to – postoje. Ne daj bože da reše nečiji problem. To je misaona imenica. I kad bi bili ukinuti, niko ne bi ni primetio da je ta šetačka „služba“ ikad i postojala.

Za to vreme, kod svake veće kiše Beograd i ostali gradovi su poplavljeni, jer gradske komunalne službe ne čiste kišnu kanalizaciju, za šta ih debelo plaćamo. Tako da, plivajte do svog biračkog mesta. Stil sami izaberite.

Autor je urednik i novinar Danasa