Aktivistkinja Ema Mimica za Kompas: Sajam nije odbranjen!

Vest bi glasila, otprilike, ovako: Pobeda! Pod pritiskom javnosti, na Javnoj sednici o Izmenama i dopunama Prostornog plana područja posebne namene održanoj 30.07. u Palati Srbije odbranjen je Sajam od rušenja: osim Hale 1, čije rušenje ni prvobitno nije bilo u planu, ostaće i Hale 2 i 3, a možda i Upravna zgrada i Hala 4 (bilo je i takvih naznaka). Odbranjena je i Terazijska terasa, a usvojene su još neke primedbe građana. Na žalost, gotovo ništa u ovoj „vesti“ nije baš tako kako na prvi pogled deluje.

Područje bez signala

Najpre, učinjeno je sve da sednica bude što manje javna. Prvobitno je bila zakazana za 30. jun, ali je odložena „do daljnjeg“, usled ogromnog pritiska javnosti – ukupno je na adresu Agencije za prostorno planiranje pristiglo preko 10 hiljada primedbi.

Mnogi od nas su se tada prijavili za sednicu, koja je trebalo da bude održana uživo, ali smo na mail umesto potvrde o prijavi dobili obaveštenje da je sednica odložena, a nikada nismo dobili obaveštenje da je ponovo zakazana za 30. jul – što je moralo biti učinjeno. Ko je saznao, u jeku sezone godišnjih odmora, da treba da se prijavi, prijavio se; ko nije pomno pratio iz dana u dan, nije se ni prijavio. Rok za prijavu je bio svega nekoliko dana od objavljivanja novog termina sednice. Link za učešće smo dobili tik pred sednicu, a neki prijavljeni izgleda nisu uopšte dobili mail sa linkom.

Sednica je zakazana za pik sezone, valjda u nadi da će nas biti što manje. Prvih sat vremena raspravu očigledno niko nije moderirao – na linku za Zoom sastanak su ljudi ćaskali međusobno, dok se komisija uopšte nije ni čula. Odgovor komisije na obaveštenje da je to tako bio je, parafraziram: pa recite ljudima da ne govore svi u glas!

Retki koji su uspeli da se uključe bili su žrtve ozbiljne mikrofonije, ili su se čuli isprekidano. Sve zajedno je u tih prvih sat vremena bilo toliko konfuzno da verujem da je određen broj ljudi već tada odustao i nije se više vraćao.

Nakon otprilike sat vremena, stvari su se malo popravile, ali opet – nisu svi prijavljeni dobili priliku da govore. Sednica je očigledno morala biti završena što pre, pa je, umesto da bude zakazan novi termin, trajala neverovatnih 11 i po sati, što je svakako nemoguće ispratiti od početka do kraja, te su neki ljudi sigurno ostali uskraćeni za učešće jer su prosto morali i nešto drugo da rade tokom dana. Nije se znalo ko će kad biti prozvan, dakle nije se moglo isplanirati vreme.

Kako u početku link nije funkcionisao kako treba, mi koji smo se okupili ispred Agencije za prostorno planiranje na Bulevaru kralja Aleksandra sa idejom da se odatle uključujemo na sednicu preko svojih telefona, pokušali smo da uđemo unutra, da prekinemo farsu ili makar obavestimo one unutra šta se dešava.

Saznali smo da uopšte nisu tamo, iako smo imali informaciju da će tamo biti. Obezbeđenje nije znalo gde se sednica fizički održava, sve je bilo jako tajnovito. Neko je prepoznao na snimku Palatu Srbije, pa smo se zaputili ka njoj. Naravno, nisu nas pustili da uđemo, nisu pustili čak ni jednog narodnog poslanika koji je bio sa nama.

Izmene kojima se suštinski ne dobija – ništa

Tokom rasprave zaista jesu prihvaćene neke sugestije građana, verovatno i više nego što je bilo ko od nas očekivao. Ali, po onome što čujem od ljudi koji imaju više iskustva u ovim stvarima, uopšte nije nemoguće da će prilikom održavanja zatvorene sednice, za koju nemamo informaciju kada će se održati, a na kojoj će se definitivno odlučivati o sudbini novih oko 167 hektara prostora obuhvaćenog Planom (može li se to uopšte nazvati Izmenama i dopunama postojećeg Plana?), komisija odlučiti da ni te već prihvaćene primedbe jednostavno ne usvoji.

Možda i nemamo osnova za tu pretpostavku, ali skeptični smo, znajući s kim imamo posla. U svakom slučaju, te izmene nisu male, i stoga neki od nas smatraju da bi morao biti ponovljen javni uvid ako ih zaista i usvoje, jer u tom slučaju dobijamo zapravo potpuno drugačiji plan.

Međutim, iako nisu male, ništa se tim izmenama suštinski ne dobija. Konkretno, za Sajam: to što će dodatne dve hale ostati (ali će im se namena promeniti) ne znači da se odustalo od gradnje nepotrebnih stambenih objekata na prostoru između hala i reke.

To znači da će ambijentalna i urbanistička celina Sajma biti grubo narušena i same hale će, okružene soliterčinama, izgledati smešno. A od toga se neće odustati: pripreme za radove na obaloutvrdi kod Sajma su, na primer, već uveliko u toku, ali obrađivač Plana nije umeo da mi odgovori da li se ti radovi sprovode u okviru ovog (još neusvojenog) plana, ili u sklopu Expa ili nečeg trećeg, a ni kako će ta obaloutvrda izgledati, niti šta će biti sa zelenim pojasom iza nje. Nije umeo da mi odgovori ni na pitanje na osnovu koje studije, kog istraživanja se došlo do zaključka da su Beogradu potrebne još silne hiljade novih kvadrata.

Jer para vrti gde burgija neće

Najveći broj primedbi, koje su što individualno poslate od stane građana i stručnjaka, što prikupljene u koordinisanoj akciji većeg broja zborova, aktivističkih, stručnih i političkih organizacija, naravno nije prihvaćen.

Primedbe smo pisali u okviru združene akcije zborova, aktivističkih, stručnih i političkih organizacija, štampali i iznosili na ulicu, kako bi građani mogli samo da ih potpišu. Potpisivali su ih sa oduševljenjem, stalno smo trčali da doštampavamo još.

Ljudi sa kojima smo razgovarali na ulici su bili gotovo jednoglasno protiv ovog projekta, i to ne samo oni na raskrsnici kod Vlade, gde smo imali priliku uglavnom da razgovaramo sa pobunjenim ljudima koji su došli na blokadu, već i na štandovima širom grada.

Niko, bar niko koga sam ja srela, nije rekao – „hej, to je baš dobra ideja, hajde da srušimo Sajam i tamo izgradimo stanove“, „hajde ljudima iz blokova 50 i 51 (ispod Terazijske terase) da porušimo zgrade u kojima žive generacijama“(to je tek posebna priča; jedan blok se ruši zbog tunela koji zapravo izgleda i neće tuda prolaziti, a drugi zbog vizure sa Terazijske terase na reku – koja se pak odatle ne može videti zbog solitera u Beogradu na vodi!). Niko nije rekao „hajde da gradimo na Terazijskoj terasi, hajde da otmemo i Čukarički rukavac“ i šta sve ne! Ali to što što su građani Beograda očigledno protiv ovog plana Vladi i komisiji očigledno ne smeta da guraju svoje, jer para vrti gde burgija ne može.

Šta je meni Sajam

Napad na Sajam je napad na sve nas, ali ja ga doživljavam i veoma lično. Živim preko puta Sajma. Preko Sajma gledam zalazak sunca. Igrala sam se tamo kad sam bila mala. Moja deca su se verala po drveću na Sajmu, pravili smo tamo piknike, čitali knjige.

Mnoga prijatna, rasterećena jutra, popodneva i večeri sam provela gledajući u reku, sedeći na Brodiću, šetajući obalom, vozeći bicikl. To je mesto koje me smiruje – i ne samo mene.

Moj Sajam nije samo neka manifestacija par puta godišnje, nisu samo neporecivo arhitektonski vredne hale 1-4; moj Sajam je sav onaj prostor između hala, zeleni pojas uz reku, kej, reka, ribe, patke, galebovi pa i poneki zalutali labud. I sve to planiraju da mi otmu, da mi zauvek unište. Ne dam, bre, ni pedalj! Borba traje, stay tuned.

Ema Mimica

Pročitajte i: