Kako izgleda biti novinar u Srbiji?

Misija evropskih udruženja za slobodu medija koja je nedavno posetila Srbiju ocenila je da je sloboda medija u zemlji trenutno na „najnižem istorijskom nivou“.

Srbija je u 2025. imala najveći broj napada na novinare u poređenju sa drugim zemljama Zapadnog Balkana i među zemljama je u kojima je Fridom Haus zabeležio najveći pad sloboda u toku prethodne godine.

Samo od početka ove godine zabeleženo je, prema rečima advokata Nezavisnog udruženja novinara Srbije Rada Đurića – više od 100 napada i fizičkih pretnji novinarima.

Poslednji u nizu dogodili su se na dan održavanja lokalnih izbora 29. marta u 10 lokalnih samouprava. Iz Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) za slobodu medija ukazali su da su te izbore obeležila „ometanja i fizički napadi na novinare“, te da su „nasilje i zastrašivanje novinara dostigli nazabeležen nivo“. Toga dana zabeleženo je 16 napada i ometanja rada novinara, saopštilo je Udruženje novinara Srbije.

A kako se novinari osećaju?

Više od trećine novinara ima dijagnostikovan mentalni poremećaj ili veruje da ga ima. Depresija, anksioznost i napadi panike pogađaju oko trećinu njih, dok je posttraumatski stres višestruko prisutniji nego u opštoj populaciji. U prevodu: ono što je izuzetak u društvu, u novinarstvu postaje pravilo.

Ipak, teško da će to nekoga iznenaditi. Gotovo 96% novinara oseća stres svakodnevno ili povremeno, a više od 80% je već doživelo sagorevanje. Razlozi su dobro poznati – niske plate, preopterećenost, kratki rokovi i stalna neizvesnost. To više nisu problemi sistema. To je sistem.

Kada se tome dodaju pretnje, uvrede i napadi, slika postaje potpunija.

Gotovo polovina novinara suočava se sa spoljnim pritiscima, dok više od 40% doživljava mobing – najčešće od strane nadređenih. U takvom okruženju, činjenica da skoro 90% novinara sebe vidi kao cinične ne deluje kao problem, već kao logična adaptacija na stvarni život.

Naravno, tu su i teme koje prate: nasilje, kriminal, nesreće, bolesti… Više od tri četvrtine novinara oseća posledice takvog rada. Ali kako se posledice ne vide odmah, lako ih je odložiti za kasnije. A „kasnije“ u ovom slučaju obično znači – kada već postane ozbiljno.

Možda je zato posebno zanimljiv podatak da skoro 40% onih koji misle da im je potrebna stručna pomoć to nikada ne potraži. Ne zato što im nije potrebna, već zato što u sistemu koji jedva funkcioniše, briga o sebi deluje kao luksuz.

U međuvremenu, posao se uredno preliva i na privatni život. Više od 70% novinara kaže da njihove porodice trpe zbog prirode njihovog rada. Ali i to se uklapa u širu sliku: u profesiji u kojoj su granice odavno izbrisane, očekivano je da posledice ne ostanu samo na radnom mestu.

Na kraju, možda je najtačnije reći da problem mentalnog zdravlja novinara u Srbiji nije skriven, niti nepoznat. Naprotiv – on je temeljno dokumentovan.

Analiza mentalnog zdravlja novinara

Podaci o kojima pričamo rezultat su „Analize mentalnog zdravlja novinara“ sprovedene uz podršku misije OEBS u Srbiji.

U istraživanju je učestvovalo 218 novinara, što je skoro 50 više nego u prethodnom istraživanju koje je završeno 2023. godine.

„Nismo nikog jurili da mu damo dijagnoze, nego da vidimo koliko ljudi subjektivno pate”,  kaže za Kompas psihološkinja Tamara Džamonja Ignjatović, članica Radne grupe koja je sprovela ovu anketu.“ Svi trpimo posledice onoga što nam se dešava, ali novinari su prvi na udaru. Oni su prvi na licu mesta i mnogo direktnije doživljavaju ili se susreću sa svim negativnim vestima o kojima nas neposredno izveštavaju. Kad pitate za stres gotovo da nema nikoga ko kaže da ga nema”, ističe.

Najčešću uzroci za stres koje su izdvojili tiču se prirode samog posla. U prethodnom istraživanju to je bila egzistencijalna neizvesnost, finansijska nestabilnost, potplaćenost, veliki broj zadataka i kratki rokovi zbog prirode posla. Više od 50% njih ima doživljaj finansijske nestabilnosti i nestabilnosti posla, kao i samog pritiska zbog rokova i obima posla. Tako je, kaže naša sagovornica, bilo i u prethodnom istraživanju.

Pretnje sve češće i sve brutalnije

Ono što odmah potom dolazi, a što se značajno pojačalo, je doživljaj spoljnih pritisaka i pretnji. To je 47,2% ispitanika, što je porast od 10% u odnosu na prethodno istraživanje.

“Jedan deo oko 10 – 11% trpi i fizičke pretnje. Osećaju, znaju da su praćeni ili su doživeli napade na ulicama“, kaže Tamara Džamonja Ignjatović i dodaje: „Mnogo pretnji i vređanja se premestilo i u online prostor gde svako misli da može da vređa i da preti koliko hoće. Online vređanja doživljava 147 od 218 ispitanika, skoro 70% njih se suočilo sa nekim vređanjima. Online pretnje primilo je 42,7%. Direktne pretnje dobijaju na mejl, na viber, u medijima… Sadržaj tih pretnji je postao brutalan – i primitivan i agresivan i postao je ekstreman. Tako da bez obzira što će neko reći – ne dešava mi se uživo, toliko je užasno da postaje izrazito uznemirujuće. To što nije uživo ne znači da manje boli.“

Pritisci i unutar redakcija

Učesnici ankete izjasnili su se i o subjektivnom doživljaju mobinga. Ispostavlja se da novinare maltretiraju i traumatizuju i oni koji bi trebalo da ih štite. U ulozi zlostavljača / mobera najčešće su navodili urednike (skoro četvrtina), menadžment 16,5%, ali i kolege u 9,2% slučajeva.

U celoj priči zabrinjava činjenica da se najveći broj onih koji trpe uopšte ne javljaju za pomoć, ukazuje sagovornica Kompasa. „Međutim, ono što je dobro je da su prethodni rezultati o kojima smo izveštavali ohrabrili novinare da o tome govore. Jeste rasprostranjena ta vrsta autostigme među novinarima – ‘moram da budem jak, moram da budem čvrst ako hoću da izdržim ovaj posao, to se očekuje od mene, takva je priroda posla’ i prosto nisu skloni da se žale jer to doživljavaju kao znak slabosti ili da nisu dorasli pozivu. Sada su, ipak više spremni da potraže psihološku pomoć“, kaže Tamara Džamonja Ignjatović.

Medijska i novinarska udruženja nude besplatnu psihološku pomoć

Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM) primarno nudi sigurnu 24/7 SOS liniju 0800 100 115 za hitnu prijavu pretnji i pritisaka, što direktno utiče na bezbednost i smanjenje stresa kod novinara. Iako je primarni fokus na pravnoj i bezbednosnoj pomoći, ova linija pruža podršku novinarima suočenim sa traumatičnim događajima. Više o tome pogledajte na OVOM LINKU.

Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) pruža besplatnu i poverljivu psihološku podršku novinarima i novinarkama pod rizikom ili stresom, uključujući individualne i grupne sesije (online ili uživo). Pomoć se može zatražiti putem imejla podrska@nuns.rs ili pozivom na telefon 060/6882231. Više o tome pogledajte na OVOM LINKU.

Besplatnu pravnu psihološku pomoć pruža i Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV) pozivom na brojeve: 064/2307165;  060/6330632;  063/1855326.

Da li je to dovoljno?

„Ako se fokusiramo samo na to kako novinari mogu sami sebi da pomognu dokle god mogu, a ako ne mogu da traže pomoć – ako uspemo da je obezbedimo jer znamo da je skupa ili nedostupna vremenski ili prostorno udaljena – mi pozicioniramo problem na same novinare.

Pomoć novinarima je da se menjaju sami uslovi u kojima žive i rade. To je prava pomoć, a ne da čekamo da sagore potpuno. Vi ne možete na osnovu psihoterapije da menjate uslove u kojima radite. To mora sistemski i vrlo jasno da se prepozna, a čini mi se da i sami novinari normalizuju stanje u kome su ‘jer to je profesija’.

Gurate sebe. Da bi mogli da izdržite na duže staze morate da pravite pauze na kraće staze. Morate da se branite od osećanja krivice i da priznate limite u svojim mogućnostima. Mnogo je važno da se sačuvate – da ne idete svuda po svaku cenu jer ćete tako izdržati na duže staze. Uvek će biti dovoljno ljudi. Danas će ići neko drugi sutra vi, ali ne smemo sebe da opterećujemo osećanjem krivice kad nešto ne možemo“, zaključuje Tamara Džamonja Ignjatović.

Jasmina Lazić / Kompas

Pročitajte i: