Dorsa Džabari za Kompas: Iran vapi za slobodom

Dok u zemlji raste broj poginulih demonstranata do čak nekoliko hiljada, novinarka Dorsa Džabari pokušava da stupi u kontakt sa porodicom koja u Teheranu strepi za svoj život.

“Poslednjih dana ipak je bilo izvesnog predaha, pa smo uspeli da razgovaramo s članovima porodice. Oni nam govore da je u proteklim nedeljama u zemlji vladao potpuni haos. Situacija se sada donekle smirila, ali i dalje postoje brojne restrikcije, veliki broj kontrolnih punktova i ogroman strah među građanima nakon četiri dana intenzivnih protesta koji su počeli 8. januara.”

Iranka i nezavisna novinarka, trenutno stacionirana u Kataru, Dorsa Džabari, za Kompas je govorila o aktuelnoj stiuaciji u svojoj rodnoj zemlji, počecima protesta ali i predviđanjima daljeg razvoja događaja. U razgovoru sa nama deli i strepnju njene porodice:

“Razgovarala sam s rođacima koji mi kažu da je čak bolje da ih ne zovem, jer se plaše da odgovaraju na međunarodne pozive: strahuju da će im telefoni biti praćeni i da bi mogli biti optuženi da prenose informacije ili govore o onome što se dešava iz njihove perspektive, što vlasti pokušavaju da spreče.”

Eskalacija nasilja, dovela je do toga da ljudi žive u strahu, ali i u potpunom medijskom mraku, odsečeni od ostatka sveta. To režimu daje mogućnosti da represiju pooštrava. Zbog ugašenog interneta, mnogi posežu za pasošima i napuštaju zemlju kako bi mogli da rade.

“Takođe dobijamo svedočenja ljudi koji su pobegli iz Irana preko granice s Turskom, a ono što oni opisuju liči na ratnu zonu.“ kaže Džabari.

Protesti u Iranu traju već nekoliko nedelja, a tokom skorašnjih nereda ubijeno je približno 16.500 demonstranata, što je nedavno i potvrdio lider te zemlje Ali Hamnej.

Kako se ljutnja trgovaca prelila na ulice Teherana

Valuta u Iranu je tokom poslednjih nekoliko nedelja, ali i prethodnih godina, postepeno gubila vrednost. Krajem decembra i početkom januara stuacija je došla do tačke u kojoj ona praktično više nema nikakvu vrednost, objašnjava novinarka Dorsa Džabari. Ljudi koji imaju sopstvene firme već dugo se bore da opstanu, ali u došli do trenutka u kojem više ne mogu da prežive.

Na Velikom Bazaru u Teheranu 28. decembra izbio je štrajk prodavaca, podstaknut četrdesetoprocentnim padom rijala, iranske valute, nakon rata sa Izraelom u junu. Poslednjih dvadesetak dana trgovcima se pridružuju studenti koji se organizuju na fakultetima i žene koje masovno skidaju hidžabe.

Ubrzo su demonstracije postale nasilne, paljena je imovina, napadane su državne institucije i džamije. Tokom poslednjih protesta, većinu demonstranata u Teheranu činile su upravo mlade žene, objašnjava Džabari za Kompas:

“To su obrazovane, mlade žene koje više ne pristaju na sistem koji im govori kako da se oblače, gde da idu i kako da se ponašaju. Strah više ne vlada ovom generacijom i to je ključna promena u odnosu na moju generaciju.”

Ovo nije prva pobuna žena u Iranu. Podsetimo na pokret ‘Žena, život, sloboda’ nakon smrti Mase Amini u septembru 2022. Protesti su trajali oko tri meseca. Dok je reakcija vlasti bila izuzetno brutalna, novinarke su hapšene, glumice pritvarane, demonstranti ubijani, stotine ljudi uhapšeno, a najmanje 15 osoba pogubljeno. Ipak, Džabari objašnjava da je taj pokret trajno promenio Iransko društvo i da živi među generacijom Z.

“Iako je nošenje hidžaba i dalje zakonski obavezno, u Teheranu ga danas ne nosi najmanje polovina žena i vlasti ih uglavnom više ne diraju. Čini se da je režim shvatio da je pametnije popustiti im, nego ulaziti u direktne sukobe.”

Odsečeni od sveta

Nakon 8, januara ove godine, internet je u Iranu isključen i zemlja ulazi u gotovo potpuni medijski mrak. Međutim, državne institucije, provladini mediji i znanični sajtovi nisu blokirani – režim može da širi svoju poruku, za Kompas objašnjava Džabari.

“Tvrde da su demonstranti strani plaćenici, ljudi koje su dovele Sjedinjene Države i Izrael, i da njihovi zahtevi nisu legitimni. Na taj način umanjuju i brišu glasove čitavog stanovništva.”

Među Irancima, koji su godinama unazad na ulici boreći se protiv sankcija i ekonomskih restrikcija, polako se gasi nada da će promena doći.

“Ekonomski kolaps zemlje primorao je ljude da se snalaze na svaki mogući način. Zbog toga je porastao kriminal, bezbednosna situacija se pogoršala, što je Izrael iskoristio unutar zemlje. Takođe, sukob sa Sjedinjenim Državama dodatno je eskalirao dolaskom Donalda Trampa na vlast, a zatim su usledili napadi i rat sa Izraelom u junu.” objašnjava novinarka.

Sve to je dovelo do trenutka u kojem su ljudi istovremeno uplašeni i potpuno iscrpljeni. A odgovor vlasti je dodatno pooštravanje represije. Te od pre dve nedelje, umesto gumenih metaka za razbijanje demonstracija, svedočimo direktnom obračunu sa demonstrantima koji donosi hiljade žrtava.

Strani akteri u rušenju vlasti u Iranu

Kako režim koristi svoje medije da optuži demonstante da su strani plaćenici, Džabari objašnjava da u istoriji Irana ima držanih udara u kojima su učestvovale strane službe poput smene premijera Mohameda Mosadika. Mosadik je Iranu doneo niz socijalnih reformi, a njegova prisilna smena dovela je do diktature šaha Reze Pahlavija. Potom, 1979. dolazi do islamske revolucije i na vlast dolazi Ajatolah Homeini. Naša sagovornica opisuje da je i Homeini imao podršku stranih vlada, što je kasnije potvrđeno i dokumentima.

“Mešanje stranih službi Iranu nije strano. Izrael je otvoreno priznao da ima operativce i mreže unutar Irana, koje aktivira u trenucima haosa kako bi dodatno destabilizovao zemlju. To je, nažalost, kontraproduktivno za same građane koji imaju legitimne razloge za protest. Takvo mešanje daje vlastima savršen izgovor da skrenu pažnju sa suštine problema, da se sakriju iza priče o stranim faktorima i da opravdaju brutalno gušenje protesta i ubistva hiljada ljudi.” ilustruje Džabari.

Upravo umeštanost stranih aktera šteti protestima, tvrdi Džabari, jer vlast to koristi kao izgovor za sprovođenje sile nad demonstrantima.

Istorija protesta u Iranu

Proteste u Iranu gledamo još od ranih devedesetih, zatim 2009. godine nakon spornih predsedničkih izbora koji su pokrenuli masovne proteste, pa 2017. zbog rasta cena i inflacije, 2019. zbog naglog poskupljenja goriva, i ponovo 2022. nakon smrti Mase Amini u policijskom pritvoru. U Iranu su javni skupovi i protesti bez dozvole ilegalni, kao i u mnogim drugim opresivnim zemljama, kaže naša sagovornica.

“Te dozvole se nikada ne izdaju nezadovoljnim građanima, pa su oni primorani da rizikuju sopstvene živote. To vlastima daje izgovor za represiju. Ipak, nikada ranije reakcija nije bila ovako brutalna i masovna.”

Reč je o složenoj, dugotrajnoj i kumulativnoj krizi. Iranci su godinama unazad nezadovoljni, a  ulica biva jedino mesto gde mogu da izraze nezadovoljstvo u represivnom islamskom režimu.

„Veoma je teško predvideti razvoj događaja, posebno na Bliskom istoku. Videli smo koliko je neočekivano Sirija pala 2024. godine. Protesti će se nastavljati, makar u manjim, sporadičnim talasima. Ne smemo zanemariti ni ulogu Sjedinjenih Država. Donald Tramp je nepredvidiv faktor, jednom trenutku može podržati status kvo, a već sledećeg zapretiti vojnom intervencijom.”

Iako je vlast represijom uspela da utiša proteste i građani se uplašeni povlače u svoje domove, 90 miliona Iranaca već 47 godina živi pod islamskom vlašću i gušenjem bilo kakvog vapaja za slobodom.

“Ovo sigurno nije kraj protesta u Iranu.“ za Kompas kaže Dorsa Džabari.

Milica Marković / Kompas

Pročitajte i