Sindrom pregorevanja kod studenata: „Nemam energije ni za stvari u kojima uživam“

Osećaju odgovornost prema građanima da istraju u protestima, ali i odgovornost prema kućnom budžetu da učine gotovo nemoguće — da daju godinu u nikad kraćem roku. Zato se mnogi od njih suočavaju sa sindromom pregorevanja. 

Sindrom pregorevanja, poznatiji kao ,,burnout”, za većinu društva nije nepoznanica. Najčešće se vezuje za radno okruženje. To je preplavljenost koju osoba oseća. Zamka u koju se često upada u savremenom društvu.

Sada se sa tim suočavaju i studenti, heroji mnogih građana, za koje se do samo pre godinu dana smatralo da je njihovo ,,samo da uče”. Da nemaju ,,probleme za odrasle”, iako je to bilo daleko od realnosti i pre studentskog i  građanskog bunta. 

U ,,ekonomskom tigru” mnogi studenti i rade, tako da im gradivo nije jedina briga. Blizu 60% mladih odgovorilo je da su radili (puno ili delimično radno vreme) tokom školovanja, a oko 30% mladih je odustalo od školovanja jer nije moglo da ga priušti, navodi Krovna organizacija mladih Srbije u Alternativnom izveštaju o položaju i potrebama mladih za 2025. godinu. 

Student Fakulteta političkih nauka Danilo Savović ne samo da uči i radi, već i volontira i ima funkciju koordinatora na jednom projektu.  

,,Kada sam dao sedam ispita za mesec dana, došlo je do naglog pada energije. Od tog trenutka, pa naredne četiri nedelje, učio sam samo sat vremena dnevno. Loše sam spavao i počela je da mi opada motivacija. Veliki faktor je što smo između ispitnih rokova imali samo dan ili dva pauze. Nije bilo dovoljno vremena ni da naučim sve kvalitetno, a ni da odmorim. Bilo je teško ispratiti kako koji predmet funkcioniše, da li se nešto promenilo, a i nekad se dešavalo da se kriterijum i način polaganja menjaju od ispitnog roka do ispitnog roka”, objašnjava za Kompas student Danilo Savović. 

Sindrom pregorevanja — dolazak do „granice izdržljivosti“ 

Fizički i psihički napor su cena borbe u Srbiji za koju se pročulo u celom svetu. Studenti su prepešačili čitavu Srbiju kako bi probudili i najuspavaniji deo stanovništva, onaj čiji je glas decenijama prigušen. Suze radosnice krasile su studentske marševe i proteste. Ipak, suzama radosnicama pridružili su se pendrek, pirotehnika koja leti ka građanima, pritvori, pozivi na informativne razgovore. Ni to nije zaustavilo studente. Na sve to, studente su dočekali i ispitni rokovi. Iako su studenti istrajni i neustrašivi, sve to je previše za jedno ljudsko biće i može da preraste u sindrom pregorevanja. To je, prema rečima psihološkinje Ane Mirković, dolazak do ,,granice izdržljivosti”. 

,,O sindromu pregorevanja se mnogo govori u poslednje vreme. Prepoznaje se kao preplavljenost informacijama, dolazak do granice svoje izdržljivosti. Osećate da ništa više ne možete ni da pratite, ni da lepo komunicirate, da nemate razumevanje za druge ljude i oni vas ništa ne razumeju. U kapitalizmu se to povezuje sa preobimnim zadacima sa kojima se pojedinci suočavaju, sa velikim zahtevima kompanije. ‘Burnout’ se dosta često povezuje sa radom nakon radnog vremena. Od pandemije kovida ljudi su izgubili strukturu dana i dešava se vrlo često da prijavljuju da neki posao vuku do devet ili deset uveče i sve to čini da smo jako preplavljeni osećajem odgovornosti za nešto što ne bi trebalo da bude naša odgovornost, jer je u tom slučaju reč o neprofesionalnim kompanijama i sistemima. Kod studenata se sada javlja isti osećaj”, objašnjava Ana Mirković. 

Dodaje da su studenti odjednom doživeli naglu promenu svakodnevice. 

,,Studenti su iz jednog konteksta koji je bio primarno vezan za aktivizam, gde su se na fakultetima i ulicama borili i bore se i dalje za pravdu i slobodu, ali na neki drugačiji način, prešli u drugačiji način života. Bili su podređeni tom osećaju zajedništva, delovali su kao grupa, solidarnost je najviše bojila tu njihovu svakodnevnu aktivnost. Izvučeni su iz tog konteksta i vraćani na fakultete, gde je potpuno drugačiji način funkcionisanja. Sada su oni vrlo fokusirani na svoje individualne zadatke i individualna postignuća. Bore se da dobiju prostor da nastave školovanje onako kako zaslužuju da se školuju, a to je da imaju svoje studentske domove, svoje studentske kredite, da ne plaćaju obnovljene studentske godine, a odgovornost je prevelika zato što ništa nije normalno i zato što ništa nije postavljeno onako kako treba da bude”, kaže Ana Mirković za Kompas. 

Značajne posledice po fizičko i psihičko zdravlje 

Prijateljski savet koji bi ljudi najčešće dali bliskim osobama iz svog okruženja koje se suočavaju sa pregorevanjem je da pronađu neki ,,izduvni ventil”. Ali, šta kada čovek ni za to nema dovoljno snage? 

,,Primetila sam da nemam energije za stvari u kojima obično uživam. Pre svega, ja studiram književnost i volim da čitam, volim da pišem, volim da kreiram neki sadržaj, volim da izlazim. Nisam osoba koja je striktno vezana za fakultet, ali primetila sam da nemam više energije čak ni za te stvari koje su mi nekada bile izuzetno zabavne”, kaže za Kompas studentkinja Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu Sofija Đurić. 

Dok se borila sa manjkom energije, ispitni rokovi su tekli ,,kao na traci”, pa je tako i teklo vreme kada Sofija, ali i njene kolege i koleginice, mogu da ispune svoje akademske obaveze u već kratkom roku. 

,,Čak i za neke jednostavnije ispite u jednom trenutku više nisam imala snage. Iako sam imala neki višak vremena, ja doslovno nisam sebe mogla da nateram da učim i da imam taj nivo pažnje. Primetila sam da se mnogo umaram, da mnoge stvari koje me pre nisu toliko zamarale, sada me strašno zamaraju i da mi je potrebno mnogo više vremena da savladam neke osnovne stvari”, objašnjava studentkinja Sofija Đurić. 

Naša sagovornica objašnjava da je takvo stanje povređuje ne samo emotivno, već utiče i na njeno fizičko zdravlje. 

,,Povredi ti se psiha posle toga i bude ti žao jer imaš s jedne strane veliku želju za nečim i mnogo to psihički utiče na tebe. Počinješ da se nerviraš, da grickaš nokte, grizeš usne, onda ti je poremećen način spavanja, način ishrane. Više ne znaš ko si u svom tom stvaranju, emotivno si totalno polupan. Čak i kada bi trebalo da se raduješ zbog nekih svojih uspeha ili nekim prilikama koje si dobio, više nemaš ni energije za to, nego samo razmišljaš a šta je sledeći korak, šta je sledeći ispit, šta je sledeća obaveza i to te mnogo pogodi”, navodi studentkinja Sofija Đurić. 

Paralelno sa ispitnim rokovima, demonstrantski život u Srbiji je nastavio da se razvija. Vlast je stalno nalazila nove mehanizme represije, a stare učinila još surovijim. Za studente koji nisu izabrali status mirovanja, nemoguće je da istovremeno budu i na ispitu i na ulici. U jednom trenutku, Sofija Đurić je osetila krivicu što ne može da bude na protestu, već mora na ispit. 

,,Pogađaju me vesti o tome šta se sve dešava kolegama. Osećam se bespomoćno što suštinski ne mogu mnogo da im pomognem. Preplavljuju me vesti, a znam da sutradan mogu da naiđem samo na goru vest od one koja je bila danas. Mnogo me je pogodilo šta se desilo Nikolini Sinđelić i osetila sam se krivom što moram na ispit koji je bio u vreme protesta podrške”, objašnjava Sofija Đurić.  

Samo nežno prema sebi 

Teško je voditi računa o sebi u situaciji kada su preplavljujuće ne samo lične obaveze, već i društvena situacija. Ipak, to je neophodno. Proći će kriza u državi, kao i ispitni rokovi, ali zdravlje je ono što ostaje tokom celog života i određuje njegov kvalitet. 

Toga je svestan i student Danilo Savović. 

,,Protiv umora sam se borio odmorom. Dozvolio sam sebi da odmorim i nisam se naprezao. Spavao sam osam sati svaki dan i mislim da je to vrlo važno. Drugi faktor koji mi je pomogao je rutina. Odredio sam sebi da učim posle doručka, beležio sam sate koje provodim učeći i to mi je značilo da se motivišem”, objašnjava naš sagovornik. 

Slično razmišlja i studentkinja Sofija Đurić. 

,,Koliko god bili umorni, mislim da bi veća greška bila da odustanemo sada. Treba biti strpljiv, treba biti jak i treba brinuti o sebi. Ne smemo da dopustimo onima koji ovaj fakultet ni u najboljim mogućim okolnostima ne bi mogli da završe, da nas poremete”, naglašava Sofija Đurić za Kompas.  

Važnost nežnosti prema sebi ističe i psihološkinja Ana Mirković. 

,,Jako je važno da se napravi neki optimistično realan plan, dakle da u danu isplaniramo da uradimo nešto što je realno da možemo da uradimo i da između tih blokova učenja imamo neku aktivnost koja nam pomaže da se resetujemo i da malo opustimo mozak, nervni sistem, telo, a to je neka kratka šetnja, malo muzike, neki razgovor sa dragim ljudima, čak i kratak san da se zapravo odmori nervni sistem, jer onda je i naredni slot učenja učinkovitiji”, smatra naša sagovornica. 

Psihološka podrška i veća uključenost drugih delova društva kao izlaz 

Iako su studenti na Vidovdan građanima dali ,,zeleno svetlo” da sami predvode akcije, kao da mnogi još uvek čekaju da studenti pozivaju na akcije. Kao da se i dalje očekuje da studenti nose veći deo tereta. A sada im protesti i posao nisu jedina briga. Tu su i ispiti, i to i preko njih 10, u zavisnosti od fakulteta, koje treba položiti za dva meseca. Zato je neophodno da se odgovornost podeli. Da građani, koji se još uvek nisu dovoljno probudili, shvate da ovo odavno nije samo studentska borba.  

Psihološkinja Ana Mirković ističe da je građanska borba svačija odgovornost. 

,,Svako je podjednako odgovoran. Studenti imaju najveće kapacitete da generišu taj narodni bunt, ali ne mogu sami, umorni su, mnogo toga je na njima. Nije ni fer da od najmlađih i onih za koje vrlo često znamo da kažemo da nemaju nikakvog životnog iskustva i da nisu ranije participirali u političkim procesima, mi sad očekujemo da oni dođu i počiste sve smeće, sve toksine koje smo mi godinama taložili samo time što nismo hteli da reagujemo. S druge strane, mi, moja generacija, mi da smo bolji, mi ne bismo ni dozvolili da studenti danas žive u ovakvom društvu”, kaže Ana Mirković za Kompas. 

Sagovornica kaže da istraživanja o sindromu pregorevanja ukazuju na značaj međuljudskih odnosa, te da je važno i razumevanje najbliže okoline. 

,,Istraživanja pregovorevanje najčešće ni ne povezuju sa previše zadataka koje ne možemo da ispunimo. Čak ga često sada malo distanciraju i od tog koncepta celodnevnog rada. Sagorevanje se danas najčešće analizira iz konteksta međuljudske komunikacije i često se povezuje sa šumovima u komunikaciji, sa nesposobnošću da nas neko razume i da mi druge razumemo. Ljudima koji su socijalna i sociološka bića najvažnije je da imaju druge ljude koji će da ih čuju, razumeju, jer ona se svi ti dnevni zadaci lakše podnesu”, navodi Ana Mirković. 

Pored samopomoći, odnosno nežnosti prema sebi, odmora i rutine, nikada nije na odmet razgovor sa stručnim licem. Nije isto požaliti se roditelju ili prijatelju i popričati sa psihologom ili drugim stručnjacima koji su se školovali kako bi pomagali ljudima u situacijama pregorevanja, kao i brojnim drugim problemima. 

,,Poručila bih studentima da je normalno da se ne osećaju lepo u ovom trenutku. Normalno je da se ne osećate lepo kad se sve oko vas ruši i niko se ne ponaša lepo. Ali, ako to potraje malo i ako osetite da gubite dah i da vam nema svetla na kraju tunela, odmah zatražite podršku. Postoji dobra podrška na Studentskoj poliklinici, ali ima i mnogo psihologa koji potpuno besplatno pružaju psihološku podršku studentima. Vi niste generacija koja stigmatizuje mentalne probleme. Svi brinemo o higijeni zuba, kose i ruku, a higijena duše je najvažnija. Vaša duša je u ovom trenutku preplavljena takvim toksinima i oni to rade s namerom, sa željom da uguše svaki osećaj za pravdu i svaku tu iskru borbe za slobodu. Ne smemo na to da pristanemo”, kaže Ana Mirković za Kompas. 

Ukoliko osećate pregorevanje ili bilo koji drugi problem i potreban vam je razgovor, obratite se Studentskoj poliklinici ili organizacijama koje studentima nude besplatnu psihološku podršku. Studenti su društvu povratili kompas vrednosti i bunta, ali važno je da ne izgube sopstveni kompas. Kompas mentalnog zdravlja. 

Milica Mihajlović/Kompas

Pročitajte i