Ognjen Marković za Kompas: Ljudi su dizali pola grada na noge da bi nam pomogli na putu do Gaze

Student Fakulteta likovne umetnosti (FLU) saopštio je u video poruci na društvenim mrežama da je “njegov brod presretnut i da su ga izraelske okupacione snage nelegalno pritvorile”.

Neposredno pred privođenje, dok se još uvek nalazio na jednom od 50 brodova koji čine Sumud flotilu, Marković je rekao za Kompas da pro-palestinski aktivisti od samog starta misije očekuju da budu uhapšeni. “Nadamo se naravno da ćemo probiti blokadu, ali sve je verovatnije i verovatnije da će nas privesti, sada kada smo ušli u tu crvenu zonu. Odavde počinje zapravo opasnost,” rekao nam je Marković veče pred njegovo privođenje. Izraelsko ministarstvo spoljnih poslova u međuvremenu je saopštilo da se aktivisti koji su bili na presretenim brodovima, prebacuju u izraelsku luku odakle će biti deportovani.

Kompas: Kakva je atmosfera među čitavom posadom sada kada ste ušli u opasnu zonu?

Marković: Mislim da nam je svima preko glave više ovog broda i ovih kvarova (smeh). Malo ima i toga. Mi smo svi spremni u principu da budemo uhapšeni i procesuirani. Ne mislim da su te pretnje da će da nam potapaju brodove i pucaju u nas realne. Ako to urade onda su stvarno idioti, pored toga što su zločinci.

Kompas: Kako je izgledala procedura prijave i puta do flotile Sumud?

Marković: Pratio sam šta se dešava odavno. Bio sam upućen u problem s Palestinom i ranije, a od kako je genocid počeo, baš mi je bilo muka da gledam, mislim kao i celom svetu. Pratio sam i prošlu akciju baš pomno. Razmišljao sam i pričao čak i sa nekim drugarima, pošto sam trenirao jedrenje kao klinac jedno deset godina. Nisam moreplovac, ali umem da se snađem, evo pokazao sam se sposoban da pređem Mediteran.

Od popunjavanja formulara do crvene zone

Marković: Iskočilo mi je da traže volontere za Sumud, prijavio sam se, ali sam računao da nema ništa od toga. Posle dve nedelje mi je stigao formular da popunim oko 25 pitanja, od mog iskustva na brodu do, ne znam, nekih ideoloških stvari. Sve sam iskreno odgovorio, ali primarno je bilo to iskustvo na brodu. Pošto sam se takmičio u malim jedrilicama i prestao sa tim u srednjoj školi, računao sam da nisam kvalifikovan, ali sam svakako poslao formular.

Dva meseca nisam dobio odgovor i otišao sam na odmor 16. avgusta. Posle možda četiri dana stiže mi poziv na Zoom da se upoznamo pošto sam ušao u uži krug. Kad smo završili taj poziv, oni su rekli „super, da li možeš da budeš u Barseloni u nedelju“, a to je bio, recimo, četvrtak.

Bio sam na moru sa 30 evra u džepu, spavao kod drugara koji radi u restoranu. Prvo sam se dva dana sa sobom dogovarao, pošto je trebalo da im potvrdim da li dolazim. Morao sam da vidim da li sam u stanju da, preuzmem sve te rizike i iskreno, hteo sam da odustanem i da im javim da ne dolazim. Sledeće jutro sam se probudio i shvatio da kamena na srcu više nema, da mi je laknulo i da mogu da idem.

Seo sam sa drugarima i rekao „E ljudi, idem u Gazu“

Oni su me gledali šokirani, pošto su se mamurni probudili u dva popodne i to je prva rečenica sa kojom sam ih sačekao. Kazao sam im da treba da idem odmah i da budem u Barseloni u nedelju, a nemam pare. Bez reči su ispraznili novčanike, skupili smo novac, trebao je još neki honorar da mi legne i kupio sam autobusku kartu do Barse. Seo sam na Fliks bus sa dva presedanja, jedno u Trstu, drugo u Milanu, i naravno, propustio to presedanja u Trstu (smeh). Imao sam 30 evra u džepu, 20 posto baterije i autobusku kartu u Milanu, za Barselonu.

Nisam imao internet, pa sam otišao sam na želeničku stanicu i na sreću, karta za Milano bila je tačno 30 evra. Jedini problem bio je što je autobus iz Milana kretao deset minuta ranije od planiranog dolaska, pa sam se nadao da ću imati sreće i da će kasniti polazak. Naravno, nisam imao sreće, došao sam u Milano bez dinara i bez prevoza. Pošto se mama već brinula oko toga što idem na flotilu, odlučio sam se da stopiram. To je bila nedelja, dan kad je trebalo da budem u Barseloni.

Kako izgleda kad ti bivša devojka vozi 12 sati u nameri da te zadrži da ne odeš u Gazu

Kompas: Dakle avantura života i pre odlaska na flotilu, čini se.

Marković: Da, ludilo. Prvim stopom stižem do pumpe van grada i tamo pokušavam da nađem kamiondžiju koji bi me odvezao do Barselone, ali nisam uspeo da nađem nijednog jer su svi kretali tek dan kasnije. I počeo sam dalje da stopiram na pumpi da vidim da li će možda da mi se posreći, ali je ubrzo stigla policija koju su pozvali radnici na pumpi.  Oni su mi dali opciju da odem sa pumpe ili da me privedu. Kada sam ih pitao da li mogu bar da me odvezu do Milana, rekli su da mogu, ali do stanice. (smeh)

Tako sam peške prešao autoput, švercovao se u metrou da dođem do Milana. Kada sam stigao tamo video sam da mi je neko poslao sto evra, ali nijedan bankomat nije radio. Tu sam uspeo da pronađem hostel za deset evra da prespavam noć i smislim šta da radim.

Na kraju sam zamolio ljude iz organizacije flotile da mi kupe kartu, što su i uradili. Tada mi se javila bivša devojka koja je došla s drugarom i mlađom sestrom kolima iz Srbije. Oni su vozili 12 sati da me odgovore od toga da idem u Gazu. Pola dana sam blejao sa njima u Milanu i uspeo da ih ubedim da ne pokušavaju tako nešto više nikad u životu. Nakon toga, seo sam u bus i tri sata se klackao do Barselone.

Kompas: Šta se desilo kada si se konačno domogao flotile?

Marković: U Barselonu smo stigli u šest ujutro, a već u osam krenuo da pripremam brod. Radili smo neprekidno deset dana na pripremi broda, a najduži dan mi je bio 19 sati neprekinog rada.

Radili smo sve, od farbanja do popravljanja svega i svačega. Umem da koristim alate i da se snađem, nisam ne znam kakav majstor, bilo čega, ali znam da popravim sve što nema veze sa strujom.

Svako radi ono što zna. Lik koji radi sa mnom je mehaničar za avione, on i ja smo peglali svaki problem koji se desi. Došao sam kao pomoćni jedriličar, ali vrlo brzo sam postao jedan od majstora za sve.

Jedriličar na brodu u luci u Tunisu

Kompas: Kako izgleda jedan radni dan na flotili?

Marković: Spavamo svi na brodu, na palubi i budimo se ranom zorom. Prvo imamo sastanak gde se daju radni zadaci. Nas šest je bilo u aktivnoj pripremi broda u luci u Barseloni. Od jutra do mraka neki posao radili smo jedan za drugim. Kako nešto popravimo, tako se nešto drugo sjebe. Jedva smo ga sredili i kako smo zaplovili, krenula je oluja, krenulo da curi ulje, ali da šiklja iz kormila, autopilot riknuo, pregreva se motor, mislim, jedva smo došli uopšte do obale.

Talasi su bili tri metra, svi povraćamo, ja pao u nesvest od morske bolesti. Pakao. Nekako se domognemo nazad do te iste luke, i naravno dva dana smo potrošili opet to, po dvadeset sati da ga nekako sredimo. Doduše, ovaj put smo zvali i mehaničare prave, koji su nam, ispostaviće se, napravili još veći problem. Ipak, nekako smo došli do Bizerte (Tunis) i tamo smo izvršili ceo remont, i motora, i pumpi, 15 stvari smo popravili.

Kompas: U svojim reportažama si pisao da su vam i u Tunisu u pomoć priskočili i mehaničari, i pravnici, i birokrate.

Marković: Da, to je bilo nezaboravno iskustvo. Prvo, kad smo stigli, jedinom na brodu mi je trebala viza, od deset pasoša. Prvo sam mislio da će da me deportuju i da mi se tako završava put. Posle su me obavestili da mogu da budem u luci dok se procedura dobijanja vize ne završi. Pozvali su advokata, koji je povukao sve moguće veze koje je imao, izašli su mi u susret i sredili mi vizu. Bili su divni, nisam morao da prolazim kroz sve zakonske procedure, a ujutru sam dobio izvinjenje iz policijske stanice i viziran pasoš.

„Dizali su pola grada na noge kad god bi nam nešto zatrebalo“

Marković: I posle toga, podrška od Tunižana je bila neopisiva. Pet minuta koje smo proveli u gradu da uzmemo nešto brzo za klopu i donesemo svima na brodu, čovek nas je uvukao za ruku u svoj lokal da nas časti kafom. Svaki čas, na svakom koraku neko kreće priča s tobom. Klinci od 13 godina, slušaju neki rep i igraju fudbal i dobacuju nam “respekt”.

Mi smo u Tunisu bili za vikend, u subotu i nedelju, i lokalni majstori su ne znam koliko dugo boravili u komori za motor u kojoj ima 50 stepeni. Dizali su na noge pola grada, šta god da nam je zafalilo. „Znam ja ovog, drži radnju za to i to“ – zove ga, diže ga u nedelju, na pola porodičnog izleta. Seda u kola, ostavlja porodicu na izletu da bi došao da otvori radnju i da nam da deo koji nam fali.

U pošti, gde sam otišao da pošaljem svojima neku uspomenu odavde, zafali mi deset njihovih dinara (oko pet evra) što na ljude kojim je prosečna plata dvesta nije toliko malo. Kako sam to rekao, samo je ceo red iza mene počeo da vadi kovanice i daje mi. Scena k’o iz filma.

Gde god smo seli da jedemo, ljudi su nam donosili tri tanjira hrane besplatno. Nisam mogao da pretpostavim da će mi se nešto tako ikada u životu desiti bilo gde.

Hrana u prahu za bebe i filteri za slatku vodu

Kompas: Šta je krajnji cilj flotile Sumud?

Marković: Krajnji cilj je da probijemo opsadu Gaze koju drže. Nije ni sama pomoć koju nosimo cilj, nego da se otvori prostor za organizacije koje imaju kapacitete to da urade. Da se dokaže da je moguće probiti opsadu, da smo to uradili, da je otvoreno i da Crveni krst i druge organizacije mogu da počnu da šalju pomoć na realnoj skali koja može ljudima tamo da pomogne. Naših 50 brodova ne može da pokrije milion ljudi u Gazi.

Kompas: Šta se nalazi u vašem brodu?

Marković: Mi nosimo hranu u prahu za bebe, filtere za slatku vodu pošto im i bunare zatrpavaju, pirinač sočivo, lekove. Znam samo da su mi leđa otpala dok sam upakovao sve u brod.

Student Ognjen Marković razgovarao je sa Kompasom neposredno pred privođenje, dok se još uvek nalazio na jednom od brodova flotile Sumud.

Aleksandar Karanović / Kompas

Pročitajte i: