„Obljuba bez pristanka“ kao kukavičje jaje

U Nacrtu izmena i dopuna Krivičnog zakonika predlaže se uvođenje novog kirivičnog dela – obljuba bez pristanka. Ministarstvo pravde navodi da se ova zakonska novina predlaže kako bi se domaće zakonodavtsvo uskladilo sa Istanbulskom konvencijom čiji je Srbija potpisnik, a koja zahteva da se kao krivično delo „tretira svaki seksualni odnos ili sa njim izjednačen čin bez slobodnog i dobrovoljnog pristanka oštećenog lica“.

Istovremeno sa predlogom za uvođenje “obljube bez pristanka” za koje je previđena kazna zatvora od tri do 12 godina, u toku su izmene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici. Javna rasprava traje do 1. oktobra, ali mnoge feminističke organizacije već sada ocenjuju da su predložene izmene nedopustive.

Hristina Cvetičanin Knežević, feministkinja i aktivistkinja, uverena je da na papiru izmene izgledaju veliko, jer se uvodi novo krivično delo, pooštravaju se kazne za silovanje i nasilje u porodici, a prvi put se za seksualno nasilje predviđa i doživotna kazna. 

“Međutim, problem nikada nije bio samo u zakonima, već u njihovoj primeni. Srbija ima dovoljno normi koje bi, da se primenjuju, mogle da zaštite žene. Ali institucije, od socijalnih službi do tužilaštva, funkcionišu kao inertni ili čak aktivni saučesnici. To pravi jaz između strožih kazni na papiru i realnog života žena,” objašnjava u razgovoru za Kompas Cvetičanin Knežević.

Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra (AŽC) podseća da je Srbija više puta dobila opomenu zato što se nije uskladila sa odredbama Istanbulske konvencije kada je u pitanju izmena definicije krivičnog dela silovanja. „To je jedna obaveza koja je preuzeta i zbog koje Evropska unija opominje Srbiju. Sada je samo pitanje na koji način naša država hoće da ispuni tu obavezu i da li nam u stvari time što predlaže taj blaži oblik ’obljuba bez pristanka’ zapravo podmeće jedno kukavičje jaje,“ izričita je Macanović.

Ona za Kompas još ukazuje i da postoji mogućnost da krivična dela koja su do sada važila kao silovanja, budu kategorisana kao blaže krivično delo – obljuba bez pristanka.

Sa ovim je saglasna i Cvetičanin Knežević koja veruje da će tužilaštvo češće pribegavati krivičnom delu sa blažim kaznama. 

“Postoji i mogućnost uslovnog otpusta, pa će silovatelji moći da izađu sa izdržavanja zakonske kazne ranije, iako su upravo ta dela među onima sa najvećom stopom povratništva,” kaže Cvetičanin Knežević.

Veruje da je cilj ovih izmena da se stvori privid da država brine o ženama. 

„Nije slučajno što se doživotna kazna sada uvodi baš za seksualno nasilje, ističući da vlast koristi najstrašnija dela, ona koja zaokupljaju pažnju javnosti, nasilje nad ženama i decom, da bi demonstrirala moć i opravdala neka buduća pooštravanje kaznene politike“.

Zastarela definicija silovanja

U slučaju „MC protiv Bugarske“, Evropski sud za ljudska prava je konstatovao da države u Evropi imaju zastarelu definiciju silovanja. To je zato što postojanje prisile ili pretnje da će se desiti sila, podrazumeva da se žrtva branila. A ako se branila, u velikom broju slučajeva, to dovede do toga da žrtva budu teže povređena, pa čak i ubijena.

„I mi imamo slučajeve femicida gde su žrtve bile žrtve silovanja ili pokušaja silovanja. Tako da imamo nerazumevanje da odbrana u slučaju silovanja može da ima smrtan ishod. Druga stvar je bitan psihološki faktor, a koji neurobiologija sada potvrđuje – kako ljudski organizam u stvari reaguje u trenutku opasnosti kada se gasi racionalni i počinje da radi primitivni mozak koji je usmeren na preživljavanje. A to preživljavanje znači ili se borite, ili bežite ili se zamrznite“, kaže Macanović.

Šta znači pristanak u seksualnom činu u aktuelnom društvenom trenutku moralo bi mnogo više i bolje da bude jasno. „Mislim da javnost mnogo bolje razume šta znači dati pristanak i ne dati pristanak. I šta znači to da svako od nas može da kaže: ’ja sam pristao/la na ovakav seksualni odnos, ali nisam da to bude na ovaj način ili da pređe na neki drugi oblik u tom seksualnom činu’. Svako ima pravo da kaže: ’E ovde sad stajemo, dalje mi ne prija’. Druga strana u tom slučaju mora da se zaustavi. To je neophodno da se razume,“ kaže Macanović.

Ko sedi u Radnoj grupi i zašto nema aktivistkinja

Pre nekoliko meseci, veliki broj nevladinih organizacija prekinuo je saradnju sa zakonodavnom i izvršnom vlašću. Pravnica Andrijana Čović iz organizacije FemPlatz veruje da je Ministarstvo pravde iskoristilo taj trenutak kako bi proguralo izmene zakona koje se odnose na žene i manjak njihove zaštite. Pre svega, konstitutivna sednica Radne grupe za izmene zakona održana je u avgustu, tokom letnjeg odmora.

Prema rešenju Ministarstva, članovi posebne radne grupe za izmenu Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, mahom su iz pravosuđa. Od ukupno 12 članova, šestoro čine tužioci i sudije. Grupu još čini i Tatjana Macura, ministarka bez portfelja zadužena za koordinaciju akitvnosti u oblasti rodne ravnoravnosti, sprečavanja nasilja nad ženama i ekonomskog i političkog osnaživanja žena.

Takođe tu je i Đorđe Todorov, državni sekretar pri Ministarstvu za rad, zapošljavanje i boračka i socijalna pitanja, te jedna osoba iz MUP-a. Zamenica načelnika za odeljenje za suzbijanje krvnih i seksualnih delikata i Šef odseka za upravno-nadzorne poslove u oblasti porodično-pravne zaštite, kao i jedna osoba iz institucije Zaštitnika građana Republike čine preostale članove ove radne grupe.

“Nama ovo apsolutno ne uliva nikakvo poverenje, imamo nekog ko je Zaštitnik građana u jednoj radnoj grupi i to bi trebalo da nam bude olakšanje i u nekoj uređenoj, normalnoj državi bismo smatrali učešće ove institucije nečim što svakom od nas može da donese samo benefit. Ali, trenutno, sa ovim stavovima kakve Zaštitnik građana ima, to se sigurno neće desiti”, kaže Čović.

Cvetinčanin Knežević ocenjuje da Vlada ne uključuje ženske organizacije u proces donošenja i usvajanja zakona relevantnih za njiih, zato što one godinama ukazuju da problem nije u zakonima nego u onima koji treba da ih sprovode. Ona veruje da kada bi ih uključili, otvorile bi se teme o (ne)činjenju policije, o centrima za socijalni rad koji vraćaju žene nasilnicima, o tužilaštvima i sudovima koji relativizuju nasilje. 

“Umesto toga, zakon se menja iza zatvorenih vrata, jer je lakše da se urade kozmetičke izmene koje dobro izgledaju u medijima nego da se prizna suštinska nemoć i nevoljnost sistema. A upravo se u tim izmenama vide i paradoksi: s jedne strane uvode se strože kazne i doživotni zatvor, a s druge strane ostaju mehanizmi poput uslovnog otpusta, koji u praksi omogućavaju da i najteži počinioci izađu ranije”, završava ona.

Zaštita prava žena

Ženske organizacije se decenijama bore protiv institucionalnog otpora, nedostatka kapaciteta i političkog konteksta u kojem se zakoni koriste kao paravan. Feminističke organizacije nastaviće da pozivaju institucije na odgovornost. Prema našim sagovornicama ovime planiraju da spreče i stvaranje društvenog ambijenta u kojem su ženski životi još ugroženiji nego što su do sada bili.

Kako aktivistkinja Hristina Cvetinčanin Knežević objašnjava, ove organizacije su isključene iz procesa izmena zakona jer je jasno da kada organizacija sa 20 ili 30 godina iskustva uđe u radnu grupu, ona nije tu da bude dekor već korektiv. 

Kompas