Mrzim kada sama šetam noću

Nikolina je devojka koja je svedočila da je šamarao i psihički zlostavljao čovek čiji je posao – da štiti. Ona predstavlja sve devojke koje su proživele slično, a nisu smele da to kažu javno. Ako je u jednom sistemu normalno da neko koristi prekomernu silu, a zatim da se toj istoj osobi preti i dele njene slike, to onda pokazuje koliko je sistem zakazao. To dokazuje da su svi zakoni koje imamo samo deo predstave, u kojima su glumci oni koji bi trebalo da nas štite. To je dokaz da nam svi ti zakoni i članovi ne trebaju, jer bez svesti i primene, oni su samo mrtvo slovo na papiru.

Nasilje je svakodnevno prisutno na ulicama. Iako se to mesecima dešava, došli smo do momenta da snimci koje gledamo u nama bude bes, ali ne i iznenađenje. Nasilje od strane drugih građana, od strane policije – prema nemoćnima, prema njihovim sugrađanima. Umesto da osećamo sigurnost kada vidimo policiju, osećamo strah. Ali budimo iskreni, ovo nije ništa novo.

Uvek kada se vraćam sa folklora, mama me pozove da proveri da li je sve u redu i da li sam bezbedno stigla u dom. Često ume da me iznervira preterana zabrinutost, jer ja moram da završavam svakodnevne obaveze, a ne mogu da nameštam kada će mi probe početi i kada će se završiti.

Razumem njenu brigu, ali onda mene brine što se ona brine i tako se vrtimo u krug. Leti i mogu da stignem pre mraka, ali zimi je to nemoguće. Nisam se plašila da se vraćam sama, sve dok nisam doživela neprijatnost u autobusu, u osam sati ujutru. Ali pre nego što ispričam tu priču, podeliću sa vama ono što mi je pričala druga devojka.

Sama u masi

Marija se tog dana spremila za fakultet, ušla u autobus i oko deset sati je bila na pola puta do faksa. U tom trenutku je bila druga godina i rutina joj je bila ista. Čim nađe sedište, stavi slušalice i čeka svoju stanicu. Inače ne obraća pažnju pored koga sedi, jer zapravo nije ni bitno, ali joj je toga dana pažnju privukao čovek koji je sedeo pored. Imao je crvenu jaknu, veliki ožiljak na obrazu i besramno zurio u nju.

Iako je to dovoljan razlog da se jedna devojka prestravi, ova priča se tu ne završava. Čovek je počeo da joj priča nešto, zbog čega je ona skupila kosu da bi primetio kako ona ne želi da ima bilo kakvu konverzaciju sa njim. Njemu verovatno nije bilo jasno kako ona sme da ne priča sa njim, pa je počeo da viče na nju iz sveg glasa. Naravno da se uplašila, naravno da je otišla na poslednja vrata kako bi izašla stanicu ranije – i sasvim ,,neočekivano“, naravno da je pošao za njom.

Iako je autobus bio pun muškaraca, agoniju je prekinula žena koja je upitala Mariju da li ga poznaje. Zajedno je sa njom izašla na stanicu, muškarac je pošao za njima, ali je odšetao kada je žena zapretila da će pozvati policiju. Kasnije joj je stigla poruka, u grupi sa društvom, da neki ,,manijak“ spopada devojke po autobusu, a ispode poruke i slika čoveka u crvenoj jakni.

Ako se pitate zašto je ovo traumatično iskustvo, kad joj se na svu sreću ništa nije desilo, onda treba da se vratite par redova unazad: pun autobus muškaraca, a niko nije prišao da joj pomogne. Nije traumatično samo to što možemo zamisliti šta je sve taj manijak mogao da joj uradi, već činjenica da se to dešava po danu i pred drugim ljudima. Ovo se ne odnosi samo na muškarce koji su ćutali, ali ti isti muškarci često napominju da su po prirodi jači od žena, da samo oni mogu da nas zaštite, pa me zanima – kako se baš nijedan takav nije našao u tom autobusu?

Marija je imala još neprijatnih situacija. Kada se vraćala sa posla bilo je jedan sat ujutru, a ulica kojom je išla bila je prazna, bez uličnog svetla. Iza nje se pojavio čovek koji je vozio bicikl, dok nije sišao sa iste, ubrzao korak i počeo da šeta pored nje. Marija je gledala u telefon tražeći broj od mame, a on je gledao u nju. Srećom, on joj se približio kada su izašli na glavnu ulicu gde je naišla grupa ljudi, zbog čega se samo odaljio.

Bes i nemoć

Autobuska stanica je bila na starom mestu i do nje sam išla linijom 601. Mislim da nikad više stvari nisam ponela nego tad. Kofer, ranac za laptop, torbica i kesa. Na svu sreću, u autobusu smo bili vozač, čovek na zadnjem sedištu, dve devojke kod prvog ulaza i ja, pa sam sela na sedište koje se nalazi kod poslednjih vrata autobusa.

Prvih desetak minuta je sve bilo normalno, sunčan je dan, završila sam sve obaveze i napokon idem kući. Dok razmišljam tako o životu, okrenem glavu na levo i vidim da je dan počeo divno i čoveku koji je izvadio, bukvalno izvadio, svoj polni organ iz farmerki. Sram – osećala sam sram na njegov red. Bes – jer sebi daje za pravo da gleda u mene dok se zadovoljava na javnom mestu. Zatečenost – jer iskreno, u mom malom kraju se svi znamo, pa na takvo nešto nisam naišla do tad.

Podrazumeva se da sam istog momenta otišla skroz na početak autobusa i razmišljala sam šta bih mogla da uradim. Vozač je bio stranac, pola onoga što bih mu rekla verovatno ne bi razumeo i ne verujem da bi bilo šta mogao da uradi. Devojke su izašle na stanicu na kojoj sam i ja, a i svakako su bile kod prvog ulaza zbog čega su ostale pošteđene odvratnog prizora.

Da li me je bilo strah? Ne, nije mi se približavao niti obraćao, pa sam se samo sklonila kad sam videla šta se dešava. Možda su me sve priče koje sam slušala od drugih devojaka, pripremile na ovo. A možda je samo bes koji je ključao u meni, zamenio strah.

Strah u autobusu, tišina oko nas

Dok sam sa svim onim stvarima išla ka glavnoj autobuskoj stanici, setila sam se slične situacije kojoj je prisustvovala moja drugarica. Linija 45, devojka koja stoji i čovek iza nje sa spuštenim šortsom. Ona na početku ništa nije primetila, jer joj se nije skroz približio, ali je u njenom slučaju autobus bio pun, a na sedištu do njih su sedeli pogodite ko – muškarci, koji nisu mogli a da ne vide šta čovek radi.

Ukratko, u jednom trenutku joj se baš približio, ona je primetila šta on radi iza nje, pocrvenela cela, počela da viče i izašla iz busa. Drugarica je bila besna, na čoveka, na druge koji su ćutali, ali i na sebe. Bila je i sama u tim situacijama, ali se osetila nemoćno i imala je strah da bilo šta uradi.

Nije problem ni u gradu ni u haljini

Predajem autobusku kartu, vozač preuzima moj kofer i pronalazim svoje mesto. Nisam ništa uradila. Zapravo i šta sam mogla? Šta da kažem policiji, a da se zapravo ne nasmeju i ne kažu da im oduzimam vreme. Moje drugarice su prijavljivale mnogo gore stvari, pod tim mislim na ono najgore i znam kako se na kraju to završilo. Ono čemu sam prisustvovala pola sata pre, tu je i ostalo.

Sve što sam vam ispričala se desilo po danu, sem druge, Marijine priče. Mislim da je i do sad bilo jasno da nikakva dužina haljine, pogled, parfem ili doba dana, ne utiču na to što neko daje sebi za pravo da radi ono što ugrožava druge. Imamo pravo da se krećemo slobodno, bez uznemiravanja, nebitno da li je to u dva sata ujutru ili jedan popodne. Zbog fakulteta, posla, provoda i bez straha da će neko iskočiti iza ugla.

Apsurdno je ponavljati devojkama da se paze i da ne izlaze same, umesto da se priča drugim ljudima da ne prelaze neke granice.

Na kraju, dok šetam ulicama Beograda, razmišljam kako nije ni do ovog lepog grada ili ove tople noći. Razmišljam i nadam se da ćete sledeći put, ako naiđete na neku Mariju, ustati i pomoći. Jer nakon svega, mislim da više ne bi trebalo da postavljate pitanje: ,,Zašto nije prijavila?“. Nakon svega, sve smo mi Marije i Nikoline. 

Tijana Ugrinić / Kompas

Pročitajte i: