U susret Prajdu: Kako je biti gej u Nišu

Aleksa se “autovao” svom ocu dok su 2022. u dnevnoj sobi gledali emisiju o zabranjenom Europrajdu. Do tog momenta mislio je da njegov tata neće biti prva osoba koja će saznati da je gej. “Reakcija, ne mogu reći da je bila sjajna. Nije bila sjajna i ja to razumem. Nakon toga nismo razgovarali par dana, a tog istog dana su saznali i mama i šira porodica.”

Uz rad i pomoć psihoterapeuta i psihologa, Aleksin otac prihvatio je da mu je sin gej, tako da danas Aleksa ima podršku i prijatelja i porodice. Za Saru, mladu pripadnicu LGBTQI+ zajednice u Nišu, samospoznaja je prva, ali najveća prepreka sa kojom je morala da se suoči još u srednjoj školi.

“Kada prihvatiš sebe i, pre svega voliš sebe, sve ostalo postaje mnogo lakše. Kad si u miru sa sobom, odnosi s drugima prirodno slede i idu bez većih poteškoća.“

Sakrivanje svog identiteta

Sara kaže da se svog identiteta ne stidi, ali se boji osude. “Moje iskustvo “coming out-a” bilo je sredinom srednje škole. Iako možda nisam došla do tog shvatanja ranije, nije bilo ekstremno teško prihvatiti svoju orijentaciju. Razgovarala sam o tome sa bliskim prijateljima, koji su odmah to prihvatili i podržali me u procesu samospoznaje,“ priča nam Sara.

Ivana Čvorović, psihološkinja i LGBTQI+ aktivistkinja iz Niša, tokom godina stekla je utisak da većina gej osoba u ovom gradu ne žive u potpunosti svoj identitet. “Najčešće u neposredni kontakt sa LGBT identitetom dođu u situacijama kada traže partnere/ke ili kada se susretnu sa diskriminacijom i govorom mržnje u svom socijalnom okruženju. Naravno, neki manji broj pripadnika/ca LGBT populacije se izborio da u okviru porodice, svog društva, škole, fakulteta, radnog mesta ne mora da krije svoju seksualnu orijentaciju,” kaže Ivana.

Ljubav i zakoni

U Srbiji je 2021. izrađen Nacrt zakona o istopolnim zajednicama koji bi trebalo da im uredi i obezbedi neka od osnovnih prava kao što su pravo na podelu imovine, nasleđivanja imovine partnera ili učešća u donošenju odluka u slučaju bolesti. Međutim, Vlada Srbije nikada nije poslala ovaj predloga zakona na glasanje. Činjenica da zakon o istopolnim zajednicama ne postoji za Saru je jedna od najvećih prepreka u ostvarivanju prava:

“Nikada mi nije falila podrška, ali znam da postoji veliki broj ljudi kojima ta podrška nedostaje, i koji je ne mogu pronaći. Što se tiče prava, svakodnevno su mi ugrožena, posebno kada budem planirala recimo da zaprosim devojku, jer zbog nedostatka prava na istopolne brakove, neću moći da se venčam s njom, što je zaista strašno. Ali verujem da ćemo se boriti za to i da će se stvari promeniti.“

“Budi sve samo ne peder”

Aleksini prijatelji upoznali su njegovog partnera i sada neretko provode vreme zajedno, razgovaraju uz piće u kafiću. Međutim i kada su u pitanju izlasci, u velikom gradu kao što je Niš, ipak dolazi do diskriminacije i nerazumevanja. Tako se i Aleksa našao u neprijatnoj situaciji na proslavi njegovog dvadesetog rođendana. Zbog specifičnog stajlinga i izražavanja svog identiteta, iznenada mu je agresivno prišao jedan momak.

“Pitao me je zašto sam se tako obukao, ja sam rekao da imam prava da se oblačim kako želim, i on je meni rekao, pa to ti je pederski outfit, to ti je pederska košulja.” Iako mu je Aleksa objasnio da na košulji ne piše da li je za strejt ili za gej momke, mladić mu je odbrusio“budi sve, samo nemoj da budeš peder.”

“Tada sam stekao utisak da je možda u društvu prihvaćenije da mi budemo ubice, nego da smo pripadnici LGBT zajednice.”

Sa diskriminacijom se, kako Aleksa objašnjava, susreću svi pripadnici LGBTQI+ zajednice u Nišu, ali i u ostalim gradovima. U školi, na fakultetu ili na ulici, bivaju žrtve podsmevanja i verbalnog nasilja, a neretko se uvrede tipa “evo ga, peder, pedera treba ubiti i zaklati” pretvore u fizičko nasilje.

Fizički napadi

Naš sagovornik je čak dva puta bio fizički napadnut. U oba slučaja napadi su se desili na visokoprometnim niškim ulicama i oba puta počinioci nisu kažnjeni, iako su na mestima incidenata postojale kamere. “Prvi fizički napad se dogodio u 2023. godine, drugi početkom ove godine. Oba slučaja su prijavljene policiji, međutim ni u jednom slučaju policija i tužilaštvo nisu identifikovali osobe koje su me napale,” priča Aleksa.

Isprva je video podsmeh na licima policajaca, čuo i po koju neprimerenu opasku. Međutim, u policijskoj stanici su prema njemu postupali korektno. Veruje da je za to zaslužna njegova majka koja je sve vreme bila sa njim i nije dozvolila da dođe do bilo kakvih neprijatnosti.

Ono što predstavlja značajnu prepreku u ostvarivanju prava pripadnika LGBTQI+ zajednice jeste to što u celoj zemlji ne postoji institucionalni, niti bilo kakav drugi registar nasilja nad gej osobama. Podaci koji se mogu pronaći na stranicama raznih nevladinih organizacija vrlo šturo opisuju situaciju. Aktivistkinja Ivana Čvorović kaže da je među zajednicom postojalo interesovanje za postavljanje “oficira za vezu sa zajednicom”. No iako od 2017. godine čekaju na to, ovakvo rešenje nikada nije doneto.

Emocionalni ožiljci

Školovanje uz diskriminaciju, verbalno i fizičko nasilje ostavljaju emocionalne ožiljke, te je Aleksa pronašao podršku kroz razgovor sa psihijatrom. “Nije sramota da pripadnici LGBT zajednice ilii članovi porodice odu kod psihijatra, jer je važno da se izgradi odnos poverenja i iskrenosti članova porodice i pripadnika zajednice” ističe on.

Međutim na jugu Srbije, pored stigme i straha sa kojim se suočavaju, mladi iz kvir zajednice, suočavaju se i sa nedostatkom lekara ili lošim tretmanom koji određeni psihijatri i psihoterapeuti imaju prema njima. “Ja nisam imao takvo iskustvo, ali sam od nekih svojih prijatelja, koji su takođe pripadnici zajednice, čuo da su se susretali sa tim da im je psihoterapeut ili psihijatar rekao da moraju da se okrenu Bogu, da moraju da idu u crkvu, da idu u manastir, da se pokaju za svoje grehe.”

Uskoro prva LGBTQI+ organizacija u Nišu

Tokom godina su mnogi pripadnici LGBTQI+ zajednice napustili Niš. Čvorović objašnjava kako se odlazak kvir populacije dogodio u talasima. “Rekla bih da je bilo tri talasa napuštanja Niša, naravno devedesetih i u drugoj polovini prve i druge dekade dvehiljaditih.” Iako veruje da je glavni uzročnik odlaska sa juga bila ekonomska situacija, ne može da ne spomene da su i stereotipi doveli do toga da nekadašnji aktivisti/kinje LGBT pokreta napuste svoj rodni grad.

U Nišu nema ni prostora, ni organizovanog sistema podrške za gej osobe. Sve je više incidenata i napada u kojima su meta LGBTQI+ osobe samo zato što imaju drugačiju seksualnu orjentaciju od većine. Uprkos tome što Niš nije inkluzivan za seksualne manjine i što ih ni na koji način ne štiti, Aleksa voli svoj grad.

“Ja sam rođen u Nišu, živim u Nišu već 20 godina i rado ispoljavam svoj LGBT identitet u društvu. Zaista smatram da Niš kao veliki grad treba puno da radi na prihvatanju da se LGBT zajednica nalazi u njihovom društvu i da smo sastavni deo njega.”

U svom gradu, Aleksa voli da bude otvoren i da izražava svoj identitet, ne plaši se i bori se za svoja prava. Zato on i njegovi prijatelji uskoro pokreću prvu LGBTQI+ organizaciju na jugu Srbije. Ovo će biti presedan i sasvim sigurno dobra vest za članove zajednice koji do sada nisu imali mesto zajedničkog okupljanja i delovanja. Aleksin cilj je da osnivanjem organizacije poruči Nišlijama da LGBTQI+ zajednicu ne mogu isterati iz grada u kojem su odrasli.

Milica Marković / Kompas

Pročitajte i