Požari u Srbiji: „Ono što smo gradili dvadeset godina, izgorelo je za petnaest minuta“

Bio je to jedan običan, ali veoma topao julski dan za stanovnike sela Bresničić. Rade Đorđević je tog jutra sa porodicom otišao do centra Prokuplja, koje je udaljeno 12 kilometara od sela u kojem živi.

Da bi stigli do centra, vozili su se kroz šumu, a zatim prešli preko mosta ispod kojeg je nekada tekla reka. Nakon kratke vožnje po zemljanom putu, skrenuli su levo i glavnim putem nastavili dalje.

Požari su par dana pre toga počeli da se šire Topličkim krajem, ali nije bilo naznake da će i njihovo selo biti ugroženo. Kao i svakog dana, njihove misli su bile usmerene na posao koji treba obaviti. Tako su tog osmog jula Đorđevići bili van sela. Komšinica Verica otišla je na kontrolu lekaru, a njena majka i ostale komšije odmarali su se zbog velike vrućine.

Sve dok im mir nije narušio požar, koji je palio šumu ostavljajući za sobom samo miris paljevine i crnilo.

„Da smo imali vodu u selu, ne bi ovoliko izgorelo„

U selu Bresničić miris paljevine oseća se i posle petnaest dana. Vozim se sa članicom neformalne grupe studenata iz Prokuplja i ne mogu da skrenem pogled sa prizora koji me okružuju. Od visokog i zelenog drveća ostale su samo crne, tanane grane, dok je zelenu travu zamenio sivi pepeo.

Dok se približavamo, studentkinja mi objašnjava da je ta kuća bila okružena vatrom sa svih strana, što počinjem i sama da primećujem. Uzak put deli kuću od izgorele šume, a sa druge strane se vatra skroz približila dvorištu.

Ispred kuće nas dočekuju majka Slavica i ćerka Verica, koja je u invalidskim kolicima. Dok se upoznajemo, pokušavam da zadržim suze jer saznajem da boluje od multiple skleroze. Ona svoje pušta da teku niz lice, jer je neko došao da čuje njihovu priču.

Slavica je tog podneva spavala i, kako kaže, niko je nije pozvao da joj kaže da joj oko kuće sve gori.

,,Celo brdo mi izgorelo, ja izlazim – kad ono dim! Tamo gori, ovamo gori, odozdo gori, ma katastrofa. Ja kukam na glas i, umesto da pozovem vatrogasce, ja pozovem policiju. Jao majko, jao oče, izgore ja! Tresla sam se cela. Imala sam sreću što sam imala struju, pa sam malo iz bunara gasila gde sam mogla da priđem. Na dva metra oko kuće išla je vatra, a ovde gomila drva. Izgoreli mi dva vinograda, šljive, dunje, orasi. Čim sam ustala, zvala sam sve koje znam da ih obavestim šta se dešava. Vatrogasac onda dođe – ne može dunju da ugasi, šuplja, ko čunjak vuče, a vetar umotava. Vodu nemamo, struju nemamo, mi smo zona sumraka čoveče!”, priseća se Slavica.

Verica dodaje da bi se vatra sanirala, a možda ne bi ni došla do njih, da i dalje imaju reku.

 ,,Mi već dvadeset godina nemamo vodu. Jednom u dve nedelje dođu da nam napune bunare cisternama, ali to je ništa. Pravdaju se da susedno selo koristi mnogo za zalivanje bašte, ali mi je nemamo ni zimi. Sa gradonačelnikom sam pokušala da zakažem sastanak, jer sam pokrenula peticiju i imam potpise građana, ali njegova sekretarica kaže da to sad nije moguće zbog situacije. Znaju oni sve, nije ovo problem od juče. Da smo imali vodu u selu, ne bi ovoliko izgorelo. Njima invalidi ništa ne znače. Imam volju za životom, mogu da budem korisna i da radim, kad bi mi obezbedili prevoz. Pre četiri godine sam izgubila moć govora i znam koliko je teško kad samo gledaš i ne možeš da progovoriš. Zato sada pričam i ne želim da ćutim. Na kraju, bitno je da smo živi i zdravi, ima Boga.”

„Prvo smo pustili životinje iz štale“

Na dva minuta hoda od kuće u kojoj žive Slavica i Verica, stižemo do dvorišta punog životinja. Na ulazu nas dočekuje mali pas tužnog pogleda, što je u suprotnosti sa njegovim imenom: Srećko.  Ime mu je dao vlasnik, Rade Đorđević, zato što je uspeo da pobegne od vatre – za razliku od drugog štenca, njegovog brata.

Sedam na stolicu pored Branislave, Radetove žene, i njihovog sina. Nude nas rakijom, kafom i ostalim pićem, dok nam se izvinjavaju na buci koju su izazvale životinje.

,,Taj dan kad smo se vratili iz grada i kad smo videli da sve gori, prvo smo pustili životinje iz štale. Sad ih nemamo gde, pa moraju da budu ispred kuće”, objašnjava Rade.

Kažu da u tom trenutku nisu bili svesni šta se dešava, samo su gledali što više stvari da spasu. Izgorela im je štala, pomoćni objekti, mašine, puno prasića, a vatra je počela i krov kuće da pali. Pošto je struja nestala, pumpa iz bunara nije mogla da vuče vodu pa su deo vatre morali kofama vode da gase. Zbog toga su se izložili opasnosti, jer su morali bliže da priđu vatri. Rade je, ne razmišljajući o posledicama, počeo da izvlači bale sena iz štale.

,,Probao sam da spasim bilo šta. Vatra je zahvatila puno sena pa je plamen bio velik. Nagutao sam se vatre i kad sam sišao, shvatio sam da imam opekotine po rukama. Odmah sam otišao na hitnu, gde su hteli da me zadrže, ali ja rekoh kako da ostanem, a kuća mi još gori. Vatrogasci su stigli bar kuću da mi spasu, jer ostalo nisu. Morali su sa početka sela da gase kuće, razumem ja to, nije ih bilo dovoljno. Bitno je da smo živi ostali, mnogima su cele kuće izgorele”, objašnjava Rade.

Branislava mi pokazuje gde im trenutno stoje krave – između dve kućice. Zatim me vodi do izgorelog zemljišta i bašte. Više puta su u toku razgovora zahvalili studentima volonterima i svim donatorima, koji su im obezbedili hranu, mašine i ostale materijale koji su im izgoreli.

,,Bilo je strašno. Ono što smo gradili dvadeset godina, izgorelo je za petnaest minuta. Nekad smo odvajali od usta da bi skupili pare za mašine i žito je ove godine najbolje rodilo. Ali, šta je – tu je. Hvala svima koji su nam pomogli. Studenti su došli čak iz Beograda, a mi nismo stigli da im ponudimo ništa više od kafe i rakije”, kaže ona.

„Samo da smo živi i zdravi – sve ostalo će se nadoknaditi“

Dok pešačim do treće kuće koju sam obišla tog dana, razmišljam o tome koliko ovi ljudi imaju snage u sebi. Niko od njih nije pomenuo da im je teško – naprotiv, bili su vrlo zahvalni za to što su živi i što su volonteri dolazili da ih obiđu. Moje misli prekida pucketanje koje dolazi iz žica sa bandera, a pogled se usmerava na kuću ispred mene.

,,Dvorište i dve trećine krova su izgorele”, počinje priču Dragan Tanasković, vlasnik kuće ispred koje stojim.

,,Probudio me je drug koji mi je javio da na početku sela nešto gori. Dok sam se sabrao i otišao do burazera da mu javim šta se dešava, vatra je zahvatila veliki deo oko moje kuće. Nas trojica smo pokušali da ugasimo nešto, ali džabe, ne smeš da priđeš vatri. Kasnije su došli vatrogasci, ali je vetar baš jako duvao pa je za to vreme puno toga izgorelo. Sve šupe i naslagana drva, ali sreća kuća nije – sem krova i onoga što je bilo ispred. Za svojih 66 godina nisam doživeo ništa strašnije. Ali dobro, popio sam jedan bromazepamčić kasnije i bilo mi je dobro”, kroz smeh priča Tanasković.

Nije bio jedini koji je spavao. Zoran i Zorica, njegove komšije, imali su sreće. Zorica je u jednom trenutku izašla da proveri kokoške, kad je osetila dim. Pozvala je Zorana da proveri gde gori, ali dok se vratio i prikačio crevo za traktor, vatra je već stigla do njihove kuće. Zbog straha i šoka, Zorica je uzela torbu i počela da beži.

,,Mislila sam da će i Zoran da pođe, nisam bila svesna svega. Popela sam se na brdo, kod neke šljive sam stala i nisam znala kuda dalje. Htela sam da siđem niz selo, ali mi je vatra preprečila put pa nisam mogla ni kroz polje, a ni glavnim putem. Stajala sam tu pola sata. Na kraju sam preko njive, gde je sve već bilo izgorelo, stigla do komšije. Kad sam se vraćala kući, morala sam da stavim peškir preko usta, a noge su mi bile crne od pepela. Gomila drva nam je izgorela. Sreća pa smo imali cisternu sa vodom, jer motor u bunaru nije značio ništa bez struje. Celu noć smo dežurali da se nešto opet ne zapali. Tek sutradan, kad sam ustala i videla horor oko sebe, postala sam svesna šta se dogodilo. Samo da smo živi i zdravi – sve ostalo će se nadoknaditi.”

Studenti volonteri priskaču u pomoć

Istog dana, samo 259 kilometara dalje, studenti sa Rudarsko – geološkog i drugih fakulteta, pakovali su stvari potrebne za gašenje požara. Inicijativa je potekla od BAPUSS-a i AGRIF-a, kao odgovor na apele za pomoć Topličkom kraju. Prve ekipe krenule su osmog jula, sa ciljem da akciju počnu u Kuršumliji, ali su im iz Sektora za vanredne situacije javili da pomoć nije potrebna, dok im je lokalni funkcioner rekao da ih zbog njihove bezbednosti ne može pustiti da učestvuju u akciji.

Sa svom opremom i zalihama, nisu planirali da se vrate. Sutradan su krenuli ka Prokuplju, a u međuvremenu su ekipi sa Matematičkog fakulteta i ostalima, javili da ne dolaze bez opreme. Nakon što im je prethodne noći pomoć bila odbijena, odlučili su da se predstavljaju kao građani i obraćaju isključivo vatrogascima i meštanima – koji su im potvrdili da je pomoć i te kako potrebna.

,,Tih dana smo obišli Staro Momčilovo, Dubovo, Tmavu i ostala sela. Pravili smo spiskove da bi znali kome fali hrana, voda, koliko je stoke izgorelo. Nabavili smo sve što treba i vratili se da im to podelimo. Na terenima smo proveravali da li ima žarišta, pa to lopatama gasili ili obaveštavali vatrogasce. Prizori su bili potresni. U nekim domaćinstvima izgoreo je dvocifren broj stoke i živine, što im je bio jedini izvor prihoda. Pojedina polja su bila prekrivena vrelim pepelom, a kroz čizme smo osećali toplotu. Nailazili smo na izgorele kornjače i sove“, priča student Rudarsko – geološkog fakulteta.

Student Matematičkog fakulteta je sa ekipom volontirao pet dana u Topličkom kraju. Kaže da je tih dana upoznao puno lokalaca i drugih ekipa iz Beograda.

,,Upoznali smo ljude kojima su nažalost izgorele kuće. Prilazimo jednoj takvoj i vidimo čoveka okruženog svinjama. Kaže da mu je izgoreo objekat gde su one boravile, ali su na sreću pobegle. Taj čovek nam je odmah ponudio kafu, rakiju. Bio sam iznenađen gostoprimstvom ljudi na jugu. Solidarost između njih je ogromna. Jedan čovek je odbio donacije da bi je ostali dobili, a u Žitorađu su nam poklonili džakove hrane za stoku. Kad nam je zatrebao električar, jedan od lokalaca je otkazao sve svoje obaveze i došao da pomogne.“

Obišli su i selo Bresničić, gde su upoznali Radeta i njegovu porodicu.

,,Ti ljudi su nas dočekali sa osmehom. Kad smo ih pitali šta im treba, rekli su ništa sem hrane za stoku, jer im od toga zavisi život. Bili su jako zahvalni, a njegov sin je bio dirnut što smo došli iz Beograda da pomognemo. Svi su bili jako dobri prema nama, pogotovo kad su čuli da smo studenti. Za dva dana smo osigurali sva domaćinstva. U jednom selu smo upoznali baka Radu koja živi sama i bez vode, kao i čoveka koji je bolestan, a ostao je bez pola kuće. Zajedno delimo tugu sa njima zbog svega što se desilo. Da su vatrogasci imali bolje uslove i da je država bolje reagovala, možda naša pomoć ne bi bila potrebna. Ali kad već jeste – lepo je što su se ljudi odazvali“, priseća se student Matematičkog fakulteta.

Na kraju dodaje:

,,Osećao sam se korisno. Ljudi su nas grlili i zahvaljivali se. Nikad mi se nije desilo da mi neko, koga sam tek upoznao, postane toliko drag. Sve te donacije nisam ja platio iz svog džepa, ali sam došao da pomognem – i njima je to bilo dovoljno. Svako može da pomogne na svoj način. Ne možemo očekivati pomoć kad nama zatreba ako ignorišemo tuđu nevolju, pa makar bila i na drugom kraju države. Da svi daju koliko mogu – živeli bismo u boljoj sredini. Mislim da smo mi, kao generacija, ljudima vratili veru u solidarnost.“

Svetlo u tami

Ovo je priča samo jednog broja ljudi koji su nešto izgubili. Tih dana požari su ljudima širom Srbije oduzimali kuće, životinje, šume, uspomene. Svako od njih ima svoju priču – kao ljudi pomenuti u ovom tekstu, kao vi koji ovo čitate, kao ja.

Ali postoji nešto iznad toga:   

Pšenici je potrebno oko 115 dana od sađenja do žetve. Kravi je potrebno 9 meseci da se oteli. Oko zemlje se, u zavisnosti od toga šta se na njoj sadi, radi tokom većeg dela godine, a za štalu je potrebno više meseci da se izgradi.

Priroda je podarila razna bogatstva od kojih ljudi mogu da prehrane sebe i porodicu. I sve to im je oduzeto u roku od petnaest minuta. Ali u ljudima sa kojima sam razgovarala u selima oko Prokuplja i dalje postoje volja i snaga da nastave dalje, da obnove šta se može.

Postoji i vera u mlade, u studente koji su odmah pritrčali da pomognu, a opet skromno pričaju o tome i ne žele da preuzmu posebne zasluge.

Slični su i vatrogasci koji su uvek tu kada požari bukte, a koji se retko svojim podvizima hvale. Umesto toga, reči vatrogasca koji se obratio studentima glase:

,,Možda vi mladi ipak i možete nešto da promenite“.

Tijana Ugrinić / Kompas

Pročitajte i: