Od Baje Malog Knindže do Pariza, i nazad

Iako to nekom spolja deluje paradoksalno, sport se na Balkanu percipira bitno drugačije i ne korelira nužno sa načinom kako se prati najomiljenija razbibriga publike širom sveta. Svedoci smo da su sport i sva dešavanja u sportu ovde davali uvek snažnu refleksiju suštine smera kretanja društvenog dijaloga.

Ono što sport čini posebno specifičnim na prostoru bivših socijalističkih republika Jugoslavije a posebno Srbije je rano, vrlo intenzivno interesovanje bezbednonosnih struktura novih posleratnih vlasti za sport i sve oko sporta. Sport je u tom novom socijalističkom čitanju imao za cilj da promoviše tog novog čoveka nove ere, skup vrlina koje krase vrhunske šampionke i šampione sa ciljem da se široj publici kreira uzor po koje mogu da se ravnaju.

Sport pak je za novu vlast bio i bezbedonosni izazov jer su kolektivni sportovi posebno uvek povezani sa javnim okupljanjima gde su takva okupljanja uvek tretirana kao događaji visokog rizika. To uostalom nije ništa novo, kroz istoriju postoji čitava serija događaja koji su pokrenuti kao posledica nezadovoljstva iskazanim na javnim okupljanjima, bio to koloseum u Rimu, hipodrom u Konstantinopolju ili puzeća priprema javnosti Srbije za rat na prostoru Jugoslavije gde su kao ključni prostor za komunikaciju godinama korištene tribine stadiona Zvezde i Partizana.

Fiksacija sportskim uspesima

Imajući u vidu da je bavljenje sportom plemenita veština koja zahteva veliko odricanje i posvećenost, logično je da je posebno u malim zemljama sa slabim ekonomijama teško baviti se sportom koji nije masovno popularan. U takvim okolnostima, sportisti posevećenici su primorani da kroz iznalaženje pokrovitelja, gde je to često i sama država, reše problem svoje osnovne egzistencije tokom sportske karijere.

Zato je svaka Olimpijada između ostalog i prilika da na dve nedelje uživamo u neverovatnim postignućima sportista koji ne dolaze nužno iz zemalja gde je sport dignut na nivo industrije i gde zakon velikih brojeva omogućava izrazito mnogoljudnim zemljama da imaju optimalno kadrovsko rešenje za doslovce skoro svaku olimpijsku disciplinu. Novi Zeland, Mađarska, Finska, Norveška, Holandija pa i zemlje Zapadnog Balkana uprkos razmerno malom populacijskom kapacitetu često osvajaju daleko više medalja u odnosu na brojnost stanovništva što sportiste iz baš tih zemalja čini posebnim miljenicima globalne publike. Jedan od heroja upravo završene Olimpijade je Licile Tebogo, atletičar iz Bocvane koji je na 200 metara osvojio zlato uprkos vrlo ozbiljnoj konkurenciji zemalja koje tradicionalno dominiraju u sprinterskim disciplinama.

Nas pak su više zanimali „naši ljudi“ tako da je uspeh maestralnog Novaka Đokovića te onaj kadar sa njegovim palcem na ruci koji titra po završetku meča sa Alkazarom jedna od slika koju ćemo uvek vezivati za Olimpijske igre u Parizu.

Ekspedicija Srbije je bila razmerno velika za balkanske prostore i najava predsednika Republike da će sportisti iz Srbije biti vanredno visoko novčano nagrađeni (infografik) je više prošla uz odobravanje u javnosti, uprkos činjenici da se iznosima koji su najavljeni Srbija, jedna od slabije razvijenih zemalja Evrope, našla u grupi najdarežljivijih zemalja na globalnom nivou kada su olimpijske medalje u pitanju.

Zašto je to tako? Da li je Srbija baš toliko sportska nacija u odnosu na okruženje? Da li statistika podupire tu tezu?

Fiksacija sportskim uspesima je posebno izražena u društvima koji inkliniraju ka autokratskom modelu vlasti, gde čvrsta ruka milosnog gospodara odlučuje o svemu pa i visini nadoknade za osvojene olimpijske medalje. Odanom podaniku jedne autokratije uspesi u sportu su oblik kompenzacije za usud života u autokratskom poretku i autokratije po pravilu emituju poseban prezir prema poraženima u slučaju da pulen takvog društva uspe da nadvlada protivnika. Taj umišljeni osećaj nadmoći svake autokratije moguće je makar na tren transponovati kroz nešto simboličko, nekim uspehom koji je ujedno i svojevrsni trijumf autokratskog pulena posebno nad inkluzivnim i načelno tolerantnim „degenerisanim Zapadom“. Razapeti između snažnog nedostatka samopoštovanja i dnevne mizerije i povremenog fiksa baziranog na euforiji osećanja ultimativne nadmoći javnost Srbije lavira neprekidno između ova dva pola.

Stoga ne treba da čudi što se doček olimpijske ekspedicije Srbije koja je brojala 100+ članova i osvojila 5 medalja, pretvorio u celovečernju svetkovinu sa preko 70.000 okupljenih ispod balkona Starog dvora u Beogradu. Ni prvo ni poslednje, i ovo okupljanje se može podvesti pod vrhunski primer kako vlast vešto transponuje sportski uspeh pojedinca ili grupe pojedinaca, kreira iluziju da su njihovi uspesi – uspesi svih nas te da je ključna dimenzija zaslužna za ostvareni uspeh – sama vlast.

Lojalni sportski kadeti

Poseban specifikum predstavlja narativ u koji većinska javnost projektuje i sportiste a koji je za ove Olimpijske igre glasio otprilike ovako: u „sodomi i gomori Pariza“ na igrama kojima se u javnosti često pripisuje prefiks „satanističke“ naši junaci su odoleli i nadvladali sva iskušenja bivstvovanja po belom svetu, vratili su se na rodnu grudu da delirično uz pesme Baje Malog Knindže obmotani u zastavu i ocila sačekaju vrhunac svetkovine, uživo izvođenje pesme Danice Crnogorčević „Veseli se srpski rode“.

Tu vrstu, za jednu multinacionalnu sredinu, toksične uskogrudosti  je lako pripisati ljudima suženih pogleda na svet, onima koji nisu putovali dalje od „sopstvene tarabe“ i to je nedge i razumljivo. Ono što deluje kao paradoks su ljudi koji su „videli sveta“, koji su imali prilike da sagledaju širu sliku i shvate širi kontekst pozicije srpskog društva a koji nepogrešivo na nivou rituala kroz prisegu patriotskom apstraktnom sa oduševljenjem učestvuju u daljem poduprianju srpske nesnađenosti u stvarnosti.

To se može pravdati kroz činjenicu da je većinu ljudi odavde sa prostora Zapadnog Balkana, pa i sportista, materijalna dimenzija podstakla da se zapute u beli svet. Tamo, okruženi vrednostima bitno drugačijim od tradicionalnih, postali su zadrtija verzija sebe, u želji da sačuvaju sopstveni identitet u tuđinskom okruženju. Fenomen je sličan onom gastarbajterskom, gde se proživljena „patnja“ svakodnevnice u tuđini kompenzuje sa onih par nedelja godišnje, kada gazda dopusti da se sjuri u zavičaj u skupoj limuzini i napravi lom u kafani.

Kada u sve to uključimo i bezbednjačku dimenziju, ne treba da čudi da ovdašnji sportisti, bez obzira na finansijsko stanje ili čak državljanstvo, uvek u javnosti nastupaju kao lojalni sportski kadeti, gde veći nivo deklarativne lojalnosti prema poretku imaju još samo vojska i policija. U toj konstelaciji, svaka njihova izjava, svaki gest se pažljivo meri i plasira u javnost sa ciljem da se još jednom kroz uspeh na sportskom planu demonstrira inat i prkos kao generalni stav i podupre opšti narativ o ugroženosti i zlonamernog nerazumevanja sveta za „našu stvar“.

Zato ne treba da čudi da je samo za medalje Srbija na proteklim Olimpijskim igrama potrošila 4.780.000 evra vaših i mojih para. Taj iznos je simboličan u odnosu na ulog opstanka jedne opasne vrednosne matrice koju Srbiju na žalost opterećuje u proteklih 35 godina.

Autor je direktor Kompas-info.com