1312, UÇK

Pod pendrekom policijskih jedinica 15. avgusta na ulicama Valjeva našli su se maloletnici, učenici, mladići, studenti i stariji građani. Tada je demonstrirana nepodnošljiva svirepost srpske policije. „To nisu bili naši“, pokušali su da uteše sebe Srbi. „Dovezli su ih iz Bosne, sa Kosova, iz Albanije“, govorili su mi u neverici da neko može tako da udari na svoj narod. „Imamo mi dovoljno sadista, ne treba nam uvoz“, odgovarala sam.

To dobro zna veliki broj žena u Srbiji. Iako bi policija trebalo da im bude zaštita pri prijavljivanju i procesuiranju porodičnog nasilja, pojedini pripadnici MUP-a upravo su i sami nasilnici. U maju se pojavio snimak bezbednosnih kamera iz šabačkog kafića na kojem se vidi pripadnik Žandarmerije koji je pretukao i uperio službeni pištolj u bivšu partnerku.

Zamenik komandanta Jedinice za obezbeđenje određenih ličnosti (JZO) Igor Žmirić, koji je avanzovao na mesto vođe Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ), snimljen je kako vuče studentkinju za kosu i nasilnički privodi studente koji dižu glas protiv korumpiranog režima predsednika Vučića. Za njegovog donedavnog komandanta Marka Krička, jedan od pretučenih studenata u Valjevu, upotrebio je izraz „nečovek“.

„Ja sam u bolnici. Zbog Šiptara koji su me tukli. Ovoliku štetu Srbima koliko je naneo režim Aleksandra Vučića, kroz istoriju samo su doneli Šiptari, Turci i Nemci“, rekao je pretučeni valjevski student Vladimir Đorđević.

Problem sa stereotipima je što su zasnovani na istini, spomenuo mi je davno kolega iz Crne Gore na fakultetu u Beogradu. A problem sa uvredama je što su uvredljive.

Antipod Srbinu

Reč je neobična stvar, i ako je verovati najprodavanijoj knjizi od stvaranja sveta, na njoj počiva čitav Kosmos.

Na tribinama stoji taj „dominantan“ maskulin narativ: mi-muškarci-porodični-vojnici-Srbi, pa samim tim to je i sila koja je najopasnija za bilo koju vlast. Ipak, samoidentifikovanje nacionalne pripadnosti može da bude problematično i to bez obzira da li je u pitanju srpsko busanje u grudi.

Jer postoji jedna semantička začkoljica: onde gde je nešto istinito i tako, nema potrebe konstatovati rečima. Odnosno, tvrditi „ja sam Srbin“, znači da negde postoje tvrdnje da ipak nije. Negde na tragu paradoksa negacije – ne može se negirati ono što ne postoji. Na jednoj konferenciji za novinare, predsednik Srbije predstavio je 3,000 proizvoda kojima će biti snižene cene, a odmah zatim i svoj spisak od 75 imena kako ga građani nazivaju.

„Nisam Hitler i nisam nepomenik“, izjavio je predsednik. Iako je spomenuo nekolicinu nadimaka koji se na tom spisku nalaze – izostao je jedan ključan.

Aco Šopstere

Dok se još Srpska lista na Kosovu telefonom uključivala u politički život Srbije, pristalice Vučićevog režima pokušali su da pokrenu skandiranje „Aco Srbine“. Danas, u suočavanju dve grupe (lojalista SNS-a i antirežimski nastrojenih građana) to uzvikivanje počeo je da prati i njegov, kako smatraju ti koji skandiraju, logički opozit – „Aco Šiptare“.

Poznat je, sada već i kultni snimak kada je nakon jednog protesta mladić (pretpostavimo student) odgovorio na poziv policajca da ide kući. „Idi ti kući drug, odakle si došao“, reče mu student. „Iz Valjeva,“ provocirao je pripadnik policije. Ali to zastrašivanje nije imalo rezultata, te je usledio odgovor da se ‘vrati u Albaniju odakle je i došao da bi pružio felacio predsedniku države’.

Uvrede su tu da uvrede nekoga, one tome služe, da izazovu reakciju kako bi se povredio ego ili ponos pre nego što se potegne za fizičkim povređivanjem. Policajac u opremi za razbijanje demonstracija dao se u trk u nedostatku argumenata, sa sve pendrekom ne bi li ipak uspeo da nanese telesne povrede, ali ga je ubrzo zaustavio asfalt.

Cobra kai

Poznat je snimak uživo uključenja Radio-televizije Srbije kada je čitav stadion, ali i jedan od navijača pravo pred kamerama i zbunjenim voditeljem ponovio parolu: „Vučiću, pederu, izdao si Srbiju“.

Te 2014. uživo uključenja su bila jedini prostor gde se mogao videti bilo kakav iskorak u odnosu na poželjno ponašanje koje su diktirale političke stranke na vlasti. „Peder“ kao uvreda došla je iz navijačkih krugova, kao ono što najviše može da zaboli nekoga ko bi želeo da bude huligan.

To je, neosporivo, pežorativan termin direktno utemeljen na homofobiji.

Ali i ta jaka reč je menjala značenje, pa su pripadnici LGBTQI+ zajednice došli do preuzimanja  kontrole nazad nad jednim terminom i sada je ponosno nose na grudima u Barbi ispisanim fontu dok snimaju Tetke. Promenila se (delom) percepcija u nezrelom društvu, pa je tako i uzimanje u usta reči ili polne organe nekako postalo manje uvredljivo. Ženama doduše često nije bio ni problem da ih poistovećuju sa lezbejkama, čak i do te mere da su se tako lažno predstavljale ne bi li izbegle navalentnu, spasilačku, mušku zavodničku silu pred sobom.

Građanska neposlušnost i politička korektnost

U javnosti se od prvih pokliča na ulicama i društvenim mrežama javila jaka reakcija onih koji ne prihvataju da je to legalan vid borbe. Kako verovatno sebe vidi, deo obrazovanog i emancipovanog društva požurio je da objasni da se to ne sme raditi.

Možda (samo možda) se pre političke korektnosti na kojoj pojedini insistiraju ili pozivaju treba zaustaviti i preispitati zašto se studenti u svojoj zemlji osećaju da je država okupirana, da ne postoji ili da se na njenoj teritoriji čine zločini.

Dok sa druge strane ka građanima dolaze obraćanja najviših državnih zvaničnika i tepanje da su ustaše, čini se da je taj termin usmeren da se pažnja skrene na novog „neprijatelja“ (onog u Evropskoj uniji), a zanemari onaj na kome počiva čitav nacionalni mit. Kosovo je već neko vreme tema koje vlast ne sme direktno da se dotakne.

Tako i uvrede koje podsećaju na poraz i nedostatak politike SNS, bole njihove lojaliste na više nivoa.

Negativna konotacija pogrdnog nazivanja pripadnika albanske nacionalnosti se ne može osporiti. To zna čak i Aleksandar Vulin, nekadašnji pripadnik Jugoslovenske levice (JUL) blizak saradnik Mire Marković, supruge nekadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića. U decembru 2021. Apelacioni sud odbio je žalbu na presudu u kojoj se navodi da Vulin nije uvredio niti diskriminisao Albance nazivajući ih „Šiptarima“. U to vreme Vulin je obavljao funkciju ministra policije.

Ovde je problem u govoru mržnje. Nedopustiva je, neprihvatljiva i zakonom zabranjena diskriminacija po verskoj, nacionalnoj, rodnoj osnovi i seksualnom opredeljenju. A ćutati na diskriminaciju jednako je samom činu – kao što to mesecima pokušava da podseti Srđan Šajn iz Romske partije.

Pribegavanje za terminima na kojima se hranio nacionalistički režim devedesetih godina dok je opravdavao mržnju je problem sam po sebi, ali prvenstveno zbog generalizacije i širenju negativnih stereotipa. Jer nisu svi i nisu monolitni. Jer bi bilo zlonamerno umanjivati i zaboravljati zločine albanskih pripadnika nad srpskim stanovništvom. Upravo iz razloga jer nisu svi Albanci podržavali niti ubijali. Jer nisu svi ubijali da bi okončali život. Jer ljudi albanske nacionalnosti danas žive sa Srbima, i to ne samo na Kosovu.

Tu je neophodno distancirati se od generalizacije.

Nisu svi Nemci, već su to bili nacisti. Nisu svi Hrvati, već su to bile ustaše. Tu makar (nadajmo se) postoji konsenzus. I kao što su se predstavnici Srpske napredne/Srpske radikalne stranke upregli iz petnih žila da se sakriju iza suknje zastave Srbije i odštampaju baner sa natpisom: „Mi nismo genocidan narod“ – nisu svi Srbi, već je 54 ljudi osuđeno na 781 godinu i pet doživotnih kazni pred međunarodnim sudom zbog genocida i drugih zločina (uključujući protiv čovečnosti).

Mašinci protiv mašine

U javnosti vlada konfuzija u kojoj je neophodno razlučiti da li je izgovorena reč jednaka ili gora od njene realizacije u praksi.

Jer teško da bi ljudi koji se pešačenjem bore protiv smrti 16 žrtava u multinacionalnoj pokrajini Vojvodine razvozili leševe Albanaca u nameri da sakriju svoj zločin i masovna ubistva.

Zasluge za taj stvaran zločin otišle su načelniku Resora javne bezbednosti MUP-a Vlastimiru Đorđeviću po naređenju tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića u čijoj vladi je aktuelni predsednik Aleksandar Vučić bio ministar informisanja. Onda dolazimo do toga da u strahu od propagiranja mržnje, društvo prihvata status kvo i vaga da li je alternativa pravim zločincima sporna zbog govora njihovih oponenata.

Pristojnost je precenjena u samoodbrani

Pristojnost je precenjena u samoodbrani. Moguće da je utopijski za očekivati da majka bira reči kako ne bi uvredila pripadnike drugog naroda kada joj je dete mrtvo, a i njen život ugrožen. Očekivati od studentkinja da vode računa koju će uvredu iskoristiti kada su im polomljene vilice je pucanj u daleko.

Logos

U trenucima kada građani otmice i odvođenje svoje dece vide kao danak u krvi, a studenti ispred Mašinskog fakulteta policiji pevaju pesmu Predraga Gojkovića Janičar, možda je izlišno vagati između građanske neposlušnosti i političke korektnosti. Posebno kada državljani Srbije „organ reda“ Republike Srbije u svojoj državi doživljavaju kao UÇK iliti OVK.

Ti pripadnici milicije albanske nacionalnosti koji su u svom separatističkom cilju činili zločine, ponovo su oživeli u uzvicima na ulicama. Osim parole, „koalicija – ćaci i policija“ pripadnicima u srpskoj uniformi na ulici se dobacivalo i 1312 UÇK.

U vremenu kada se neistomišljenicima lome lobanje i rebra, nezahvalno je meriti da li uvrede nanose veću bol. A ukoliko se zaista vodi računa o govoru koji vređa pripadnike drugih nacionalnosti, onda se to mora sprovoditi u potpunosti i primenjivati svuda, pa čak i u državnim institucijama.

I to sa istim intenzitetom. Jer istorija je na ovim prostorima prožeta kroz svakodnevicu, ima duboke korene u rečima. A postoje reči koje same po sebi sprovode delo ili čin. Performativ ili čin vršenja radnje je slučaj u kome reč sprovodi određenu promenu. Kada matičar proglasi početak braka, kada predsednik države rečima oslobodi svoje batinaše godina u zatvorskoj ćeliji ili kada, kao što mnogi veruju, 3 reči oslobađaju Srbiju od autokratije: „Izbori su raspisani“.

Dispozitiv

Pa čak i brojevi 1312 koji predstavljaju akronim po redu slova u abecedi: 1A 3C 1A 2B – u sebi nose diskutabilno obraćanje drugoj nacionalnosti.

ACAB ili „svi policajci su kopilad“ kako je u više navrata pokušao da objasni predsednik onako kako su njemu objasnili – je fraza koja  u sebi sadrži diskretovanje druge narodnosti.

Kopile je reč koja na rumunskom koje označava dete, a u srpskom jeziku postala je pežorativno određivanje dece rođene izvan institucije braka.

Policiju u Srbiji svakako ne čine mahom Rumuni, ali možda je (samo možda) od analize stepena uvredljivosti važnije reagovati na neposrednu opasnost onih pripadnika koji zloupotrebljavaju svoju moć. Kao što sve žene posebno u Srbiji znaju: pristojnost je precenjena u samoodbrani.

Vasilija Antonijević/Kompas

Pročitajte i: