Šta to muči srpsko zdravstvo: Lečili se ili ne, zdravstveno osiguranje plaćamo 1.000 evra godišnje

Na godišnjem nivou se prikupi 550 milijardi dinara

Svakog osiguranog stanovnika Srbije zdravstvo košta oko 1.000 evra godišnje ili oko 118.000 dinara, lečio se on ili ne u tom periodu, izračunali su „Doktori protiv korupcije“.

Ukoliko se uzme u obzir da svaki zaposleni u državi plaća obavezno zdravstveno osiguranje od 10,3 odsto na bruto platu bez mogućnosti da utiče na to, onda je potpuno legitimno očekivati blagovremenu, prihvatljivu i svrsishodnu zdravstvenu zaštitu, a ne ocene i procene o tome da li je i ko zadovoljan ili ne, piše Danas.

Draško Karađinović, koordinator NVO Doktori protiv korupcije kaže da se naplaćivanjem 10,3 odsto svakom osiguraniku na bruto platu prikupi godišnje 550 milijardi dinara ili 4,6 milijardi evra.

Šta kaže računica?

„Na ovaj iznos trebalo bi dodati još 1,9 milijardi evra koje građani plate iz džepa za usluge u privatnom zdravstvu. U zbiru, ukupna državna i privatna potrošnja za zdravstvo prelazi 10 odsto BDP, što je između 6,5 i sedam milijardi evra na godišnjem nivou. Na ovaj iznos treba dodati i kapitalne investicione troškove kao i subvencije svojim zdravstvenim kapacitetima blizu 160 lokalnih samouprava. Znači, kada se sve uzme u obzir i podeli sa brojem stanovnika u Srbiji, svakog građanina zdravstvo košta bar 1.000 evra godišnje, lečio se on ili ne. Ujedno, važno je podsetiti da uporedive države troše na zdravstvo od šest do osam odsto BDP“, objašnjava on.

Koliko druge zemlje troše?

Za primere uporedivih zemalja, on podseća na podatke Svetske zdravstvene organizacije (SZO) o ukupnim izdacima za zdravstvo kao procenat BDP.

„Mađarska 8 odsto, Grčka 9,8, Rumunija 5,3 i Bugarska 7,4 odsto. Nedavna izjava ministra Lončara `da pacijentima na kraju lečenja kada izlaze iz državne bolnice treba dati račun da vide koliko to sve košta` izazvala je burne reakcije u javnosti. Nesmotrenost izjave ostavlja utisak ljutnje ministra na građane koji zahtevaju kvalitetnije zdravstvo. Međutim, burne reakcije su posledica opšteg nezadovoljstva stanjem u zdravstvu, a konkretan povod su (pre)dugačke liste čekanja na dijagnostičku ili terapeutsku uslugu u državnom domu zdravlja ili bolnici, koje taj isti građanin finansira, iz svoje bruto zarade i to procentualno od 10,3 odsto“, naglašava sagovornik Danasa.

Rezultati u Srbiji poražavajući

Karađinović ukazuje na težinu problema i sagledavanjem osnovnih činjenica: Srbija na svojih 6,7 miliona stanovnika ima preko 34.000 lekara i 9.000 stomatologa što je, kako kaže, znatno više od proseka po glavi stanovnika od onog u zemljama EU.

„Srbija ima i veći bolnički krevetski fond od proseka ranije pomenutih zemalja. Na žalost, rezultati su poražavajući: Srbija je u vrhu Evrope po smrtnosti od najčešćih patologija, kardiovaskularnih i onkoloških oboljenja, 700.000 građana ili 12 odsto stanovništva nema nijedan zub… Ukratko, postoje kadrovi, infrastruktura, finansije, ali rezultat uporno izostaje. Zaključak je jasan: zdravstveni sistem je očigledno pogrešno postavljen, a to rezultira negativnim ishodima uprkos visokoj potrošnji pa je i nezadovoljstvo građana opravdano. I ne bi trebalo da bude mesta ljutnji već konstruktivnom rešavanju problema“, mišljenja je taj lekar.

Moguće rešenje

On predlaže i mogućnost rešenja tog besciljnog lutanja od metode do metode za poboljšanje zdravstvenih usluga, posebno ukoliko se uzme u obzir da u Srbiji rade neka vrlo čuvena imena, čak i u svetu, imamo opremu, neophodne kadrove, ali adekvatne kapacitete.

„Stoga bi bilo korisno da ministar razmisli i ponudi sistemske promene koje bi zdravstvo učinilo efikasnijim, racionalnijim i dostupnijim. Sistemske promene podrazumevaju promene sistemskih zakona, a tu je svakako prioritet ukidanje mogućnosti dopunskog privatnog rada državnih lekara i stomatologa normirane u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti. Mnogo puta su opisane štetne posledice legalizovanog konflikta intresa. Ukratko, legalni konflikt interesa snažno smanjuje produktivnost u državnom zdravstvu i proporcionalno tome stvara veštačke liste čekanja na pregled, snimak, dijagnostiku i intervenciju.

Što su duže liste čekanja, odnosno što je dostupnost usluga manja u državnoj ustanovi, veća je tražnja u privatnom sektoru. Građanin, primoran da se leči u privatnoj praksi, ponovo plaća uslugu koju je već platio kroz doprinos (onih 10,3 odsto svakog meseca od bruto zarade), ali ovog puta iz džepa.

I vrhunac paradoksa koji snažno iritira: građanin-pacijent često plaća istom državnom lekaru koji je sada u ulozi privatnika, a do koga nije mogao da dođe zbog dugačke liste čekanja u državnom zdravstvu“, navodi on, podsećajući da su građani bezmalo bili žrtve opisanog sistemskog konflikta interesa i sa opravdanim gnevom komentarišu ovo svoje iskustvo.

Kompas/Danas

Ceo tekst o ovoj temi pročitajte OVDE.