Leteći Miloš Veliki

Kad kažem letimo, mislim na to da možemo da po auto-putu A2 (kako glasi zvaničan naziv) nekažnjeno vozimo brzinama od 150, 160 kilimetara na čas (čak i brže), što su na primer dovoljne brzine za poletanje jednog modernog Erbas A320 aviona.

Čak i ako ne želimo da „letimo“ po Milošu, na to smo u praksi prinuđeni. Iako znakovi pored puta i portali iznad njega uredno „nameću“ ograničenja (od 80 do 130), malo ko se pridržava propisa. A ako probate da vozite po zadatim brzinama, zapravo postajete problem koji usporava saobraćaj i praktično ometate (bahatu) većinu.

Od Subotice do Preševa se meri prosečna brzina

S druge strane, na Koridoru 10, odnosno auto-putu Subotica-Beograd-Preševo, slika je potpuno drugačija. Većina se pridržava ograničenja, a samo su sporadični primeri onih koji su odlučili da daju gas, ali potom naprave pauzu ne bi li u konačnom obračunu prosečne brzine od jedne do druge naplatne rampe prošli ispod radara.

Zašto je Koridor 11 i auto-put A2 privilegovan u odnosu na auto-put A1 (deo nekadašnjeg auto-put bratstva i jedinstva od Niša do Zagreba), teško je dati tačan odgovor.

Sećamo se svi kakav je celodnevni spektakl priređen otvaranjem Miloša Velikog, kada je predsednik Aleksandar Vučić ponosno objašnjavao i kako je „predivno ukorićen“. Stranački aktivisti su po otvaranju slati da se zaustavljaju usred tunela i prave selfi fotografije, pa je medijska euforija održavana i danima posle otvaranja.

Uzalud su istoričari objašnjavali da se u narodu za Miloša Obrenovića i nije baš često koristio epitet „veliki“. Oduševljenje sadašnjeg predsednika bivšim srpskim vladarem ipak je (pre)veliko, a predsednikova se ne poriče.

Tri moguća odgovora

Da li je moguće da je vladalac tražio da se narod ostavi na miru da vozi kako hoće i vidi koliko su dobro urađeni i tuneli, i nagibi, i vijadukti, i mostovi… Budimo realni, u Srbiji je sve moguće. Mada bi on to pre uradio naglas, u prenosu uživo. Na primer, spočitao bi Drobnjaku (direktoru Puteva Srbije) da „pusti ljude na miru s tim ograničenjima“, pa bi oni koji su stvarno nadležni brže-bolje (i jače) napravili onako kao treba.

Za onaj deo javnosti koji bi se pobunio ukazujući na bezbednost u saobraćaju već bi se pronašlo neko opravdanje da se na primer na crnogorskom auto-putu Princeza Ksenija vozi nesmanjenom brzinom i kroz tunele.

Da li je moguće da su se Drobnjak ili stvarno nadležni, uključujući i policiju, sami dosetili da bi vladalac želeo da vozači na njegovom životnom delu u vidu Miloša Velikog uživaju bez ograničenja – nažalost jeste. Ovde je poltronstvo u vidu samostalanog tumačenja volje nadređenog vazda bilo opasnije od same želje gospodara.

I na kraju da li je moguće da je jednostavno kontrola u ovom slučaju (kamerama i saobraćajnom policijom) zatajila zato što auto-put praktično još uvek nije završen (gradi se deonica do Požege) – zvuči logično, mada ne mora da bude tačno. Javašluk naših službi nije izuzetak već pravilo, a dovoljno je podsetiti da ni izlazi ka Beogradu sa Miloša Velikog u startu nisu bili dobro obeleženi, pa su manje iskusni vozači nastavljali ka Dobanovačkoj petlji i Novom Sadu.

Mogućih odgovora je više i ne mora da znači da je samo jedan tačan. Nema dileme ni da je vožnja po Milošu Velikom prilično bezbedna jer je urađen po najmodernijim standardima. Ipak, u međuvremenu smanjite gas i na Milošu otvorite, što bi narod rekao, četvore oči. Oni koji podilaze najnižim, u ovom slučaju vozačkim porivima, ne razmišljaju o posledicama. A one kad se dese nisu epilog samo jednog lošeg rešenja, već niza pogrešnih odluka. Nemojte da jedna od njih bude i vaša.

Pročitajte i: