Jer kad ostariš: Bijelo dugme, 50 godina kasnije

Goran Bregović je u svojoj 75. godini odlučio da posle tri i po decenije obnovi b(r)end koji je sam ubio kada je odlučio da pesme Dugmeta svira u pleh aranžmanu. U ovu konstataciju nije uračunata kratka epizoda Sarajevo-Zagreb-Beograd iz 2005. godine, završena neuspešno zbog organizacionog fijaska na beogradskom hipodromu.

Rebrendirao je Brega i rabio ime svog Dugmeta u XXI veku kroz razne etno-svadba-sahrana varijante, poigravajući se ne samo sa svojim pesmama, nego često i sa živcima fanova. Dugme je Dugme, i treba ga pamtiti kao gitarski, a ne pleh bend. Zato je posle najave rock vaskrsnuća na Arsenalu prvo pitanje svakog (starog) fana bilo: A jel’ stvarno svira bez trubača i narikača na sceni, i hoće li svi aranžmani biti kao originalni?

A Brega je u Kragujevcu, jednom od istorijski najbitnijih srpskih gradova (pritom ne mislim na državotvorno-političku, nego baš na rock istoriju) okupio najoriginalnije Dugme koje se okupiti dalo u ovom momentu. Nedostajao je samo Željko Bebek. Čaršija tvrdi da je uslovio Bregu da sa njima mora da nastupi i njegov sin (gitarista), ali ovaj to nije dao. Dugme je privatna (Bregina) firma, a u njemu mesta (ipak) nisu nasledna kao u državnim preduzećima. Ovaj put se okrenuo korenima, minimalizmu na bini – gitara, bas, bubanj i klavijatura. Nema ni pomoćnih vokala. Šta Brega otpeva uz Alena i Tifu, to vam je to. Dugme u najsirovijem mogućem obliku.

Gerijatrija na bini, tinejdžeri u publici

A Bijelo dugme je danas gerijatrija. Dragan Điđi Jankelić na bubnjevima troši 69. godinu, Zoran Redžić na basu je u 77. godini… Ognjen Radivojević kao novi član na klavijaturama (Vlada Pravdić i Laza Ristovski nisu više među nama) deluje kao „uljez“ sa svoje 53 godine.

Publika je druga priča, od Breginih do tinejdžerskih godina. Zvuči čudno, ali su pesme Dugmeta, i to čak iz prve (Bebekove) faze, pevali i tinejdžeri koji su posle Dugmeta ostali da na „main stageu“ luduju uz Cobija – repera koji nesumnjivo poseduje kvalitet, ali mu nekako taj zvuk dođe kao jeres posle kultnog jugoslovenskog rocka.

Ako bi dva i frtalj sata svirke Dugmeta morali da se opišu u par reči, one bi glasile: iznenađujuće energično. Brega je ovaj put ozbiljno shvatio domaći zadatak, a to ne znači da je samo dan pre koncerta ofarbao svaku sedu dlaku, već da je odlučio da pokaže da ne pristaje na manje od top forme, ni za sebe ni za bend. Za razliku od već pomenute epizode pre dve decenije, kada je pola rock koncerta presedeo, ovaj put mu stolica nije trebala ni u pozadini, čak ni za ne daj bože ako zatreba. Prestajao je i „unplugged“ deo svirke. Svaki ton savršen, svaki solo kao na albumu. Ipak je u pravu Kiza (Ivan Zoranović) da je Brega najpotcenjeniji domaći gitarista.

Bregin kompromis

Pravio je Brega mnoge kompromise tokom karijere, i korisne i beskorisne, ali mu je jedan od najlukavijih taj što je sve numere koje je pevao Mladen Vojčić Tifa svirao za oktavu niže. Zna matori da će malo koje oštro uvo u publici primetiti ono na šta nisu imune ni svetske face (Bon Džovi to radi već četiri decenije), a da se na taj način neće brinuti da Tifa ne padne dok „Padaju zvijezde“. Iskreno, nikada Tifa nije ni zvučao kao pre četiri decenije na tom jedinom albumu, ali je u Kragujevcu bio, elegantno rečeno, najbolji mogući.

Alen Islamović (67), za razliku od Tife, zvuči isto kao prvog dana kada je promovisan u trećeg (poslednjeg) pevača Dugmeta. Iznenađenje je bilo kada se na binu dovukao sa štakama i seo na stolicu, a povređenu nogu podigao na tabure. Ipak postoji razlog zašto u sedmoj deceniji treba igrati golf i boćanje, a ne tenis. Onaj koji bi trebalo da bude najenergičniji na sceni, postao je najstatičniji. Aha, možda je zato Brega (prinudno) odlučio da se odrekne stolice, da utisak gerijatrije ne bi i vuzelno prevladao.

Alenov glas grmi. Bukvalno!  To se videlo odmah na prvoj numeri „Pljuni i zapjevaj“… Nema veze, neka sedi. Tifa je bio sjajna uvertira, a ovo je pravo Dugme. Brega je sad tu da animira prve redove, da trči od jednog do drugog kraja bine. Neko je morao da preuzme odgovornost. Verovatno pre 50 godina nije zamišljao da će on biti taj koji će se iz pozadine premestiti u prvi borbeni red, ali „kurve sudbine“ te kragujevačke noći nisu bile umoljive.

Kad i „Đurđevdan“ postane rock hit

I na kraju, napravio je Brega još jedan kompromis, za koji se mislilo da će mu najteže pasti. Malo ko bi se kladio da će ikada pristati da „Lipe cvatu“ i „Đurđevdan“ uživo izvede bez trubača. Da, da… To mogu da budu i rock gitarski hitovi, koliko god to sumanuto zvučalo nekome ko ih još nije čuo u varijanti izvedenoj na Arsenalu. Dakle, ipak nije sve isto ko i lani… Klavijature su više nego dovoljne, a naročito kod „Lipa“ Bregina gitara grmi kao da je hevi metal. Tinejdžerima ništa nije jasno. Gledaju, slušaju, to je to, ali nije kao original. Matorim rokerima je pedeset puta bolje od originala, klincima je otkrovenje da svadbarski „Đurđevdan“ može da bude i rock pesma.

Život je čudo, a Brega je još čudniji. Probudio je ponovo u sebi rock gen za koji se mislilo da je zauvek izgubio. Verovatno iz poštovanja prema Šumadiji i Arsenalu nije želeo da pre Kragujevca najavljuje beogradski datum rock Dugmeta. Sada bi mogao da ga obznani. Biće to rock spektakl koji se ne propušta.

Vlada Živanović/Kompas