Nismo te mogli sačuvati od smrti, ali ćemo te sačuvati od zaborava

Aleksandar Milovanović

28.12 2005 – 4.5 2023

Aca je od oduvek bio posebno dete. Bio je dobar drug, divan brat i najbolji sin. Imao je samo 17 godina. Od malena je voleo sve životinje i bavio se njima, skupljao ih, negovao i hranio.

Sa ocem je išao na pecanje. Voleo je ribe, pa ih je gajio u akvarijumu i u bazenu koji imamo u bašti. Taj bazen služi za zalivanje jagoda, a u njemu ima i ribica koje je Aca hranio. Gajili su i golubove. Aca i njegov otac. Imaju bele, crne i šarene, i njih je Aca posebno voleo.

Voleo je i zečeve, pa je i njih skupljao. I oni su bili omiljeni deo njegovog malog zoološkog vrta.(slika)

Aca nije mnogo voleo da se bavi zemljom i poljoprivredom, ali je životinje mnogo voleo.

Od oca je na poklon dobio velikog psa Maksa.

U kući imamo i dve maltezerke, Bebu i Belu, koje je Aca obožavao. Bela je bila Acina. Evo su na slici sa plišanim medom, pa i one deluju kao dve plišane lutke, koje su, pri tom, i jako pametne.

Završavao školu i planirao 18. rođendan

Aca je mnogo je voleo društvo, proslave, rođendane, veselja. Slavio je svaki od svojih 17 rođendana. Krajem godine, 28. decembra, trebalo je da proslavi svoj 18. rođendan i punoletstvo. Mnogo se radovao tome i mi sa njim. Obezbedili smo i restoran i počeli da vršimo neke pripreme za tu veliku proslavu koju smo planirali.

Za dvadesetak dana, završio bi i srednju Tekstilno-tehnološku i poljoprivrednu školu “Despot Đurađ” u Smederevu, gde postoji smer za pekare. Bio je najbolji učenik u razredu i dobitnik je više diploma i pohvala. Mnogo je voleo to svoje buduće zanimanje i maštao je o tome da u Malom Orašju otvori svoju pekaru. Najviše je voleo da pravi lisnato testo, pice, kiflice… Maštao je o tome da ta pekara bude i mesto gde će se okupljati i njegovi drugari, koje je mnogo voleo, kao i njegovi saigrači iz fudbalskog kluba „Ravni gaj“.

Aca je voleo sport, fudbal posebno, i navijao je za Crvenu zvezdu. Fudbal i životinje su mu bili nešto što je najviše voleo. Imao je mnogobrojna interesovanja, želje i planove. Teško ih je sve i nabrojati. Obožavao je decu i ona njega. Umeo je da se igra i druži i sa najmanjom decom, sa svojim vršnjacima, kao i sa onima koji su bili stariji od njega.

Nije pravio nikakvu razliku.

Najbolji drug mu je bio Nikola i sa njim se najviše družio.

Aca je bio navijač Crvene zvezde od malih nogu i san mu je bio da ode na Marakanu i uživo gleda utakmicu svog omiljenog kluba. Ta želja mu se ispunila i išao je dva puta. Jednom sa braćom, a drugi put sa ujakom. Njegovoj sreći nije bilo kraja!

Peti na strašnom spisku

Te strašne noći, 4. maja, Nikola, Acin najbolji drug pozvao je Acinog oca da hitno dođe na Ravni gaj jer je neko pucao na njih. Rekao mu je da ima mnogo povređenih. I Nikola je bio povređen te užasne noći, ali je uspeo nekako da pobegne.

Rekao je da Acu nije nigde video!

Roditelji i sestra su odmah krenuli tamo sa strašnom strepnjom i strahom šta je sa njihovim sinom i bratom? “Možda je uspeo i on da pobegne… Možda se sakrio negde…”, nadali su se roditelji.

Nažalost, otac Miroljub je našao svog sina kako leži malo pored ulaza, sa jedva vidljivim znacima života, bez svesti i sa slabim pulsom. Otac je uspeo da ostane pribran i jak, i pokušao je da pomogne svom sinu tako što mu je odmah dao veštačko disanje, što ga je malo oporavilo, pa su ga ubacili u sanitet i krenuli ka Urgentnom centru Smederevo.

Povređenih je bilo mnogo, a saniteta i lekarskih ekipa malo. Morali su brzo da prave selekciju i donose odluku koga voze u bolnicu i kome mogu da pomognu. Mnogi roditelji su sami vozili svoju decu u Urgentni centar.

“Mi smo stigli pred bolnicu negde oko 23 časa uveče, i sa drugim roditeljima, sestrama i braćom, čekali bilo kakve informacije. Nažalost, Aca je preminuo u sanitetu, na putu ka bolnici. Povrede su bile velike i teške, i nije bilo šanse da se spase. Negde oko pola tri ujutru, izašao je doktor sa spiskom u ruci i pročitao imena preminulih.

Naš Aca je bio peti na tom strašnom spisku.

Nismo znali tada ni ko je pucao, ni zašto baš na našu decu, koja nikom ništa nisu skrivila i koja su bila divna, najbolja deca, svima za primer. Kasnije smo saznali ime ubice, ali ga ni mi, ni naš Aca, nismo poznavali.

Nema ništa strašnije nego kad roditelj izgubi svoje dete. Vreme ne donosi olakšanje. Svakim danom je sve teže i teže. Svako veče idemo na groblje, a nedeljom ujutru obavezno, uglavnom u isto vreme kad i ostali roditelji. Kada se isplačem, a plačem svaki dan neutešno… ponekad bude malo lakše, ali kratko.

Opet boli, guši, steže u grudima. Opet suze i tako svaki dan. Kad bih samo mogla da ga vidim, da zagrlim mog Acu…

Onda gledam u ono što je moj Aca gledao i voleo.

A voleo je sve životinje i od malena se bavio njima, skupljao ih, negovao i hranio.

Prva Nova godina, Božić, Sveti Jovan bez njega…

I tako, dan za danom, isti bolni dani se nižu. Prošla je godina od njihovog stradanja. Prošli su svi praznici, Nova godina, božić, slava Sv. Jovan, sve prvi put bez njega.  Majka je teško odbolovala i njegov 18. rođendan. Umesto u rezervisanom restoranu, 28. decembra 2023.godine,  punoletstvo su obeležili na groblju. Sve je bilo tu. I torta sa simbolima i u bojama Crvene zvezde, i baloni i društvo. Užasno je bilo teško sve to preživeti, prvi put bez njega.

TTPŠ „Despot Đurađ“ Smederevo u koju je Aca išao, u maju ove godine, obeležila je Nedelju sećanja i zajedništva likovnom radionicom i poetskim matineom. Održan je i prvi memorijalni turnir, jer je i Aca, učenik njihove škole mnogo voleo fudbal. U Acinu i čast svih stradalih u maju 2023.godine, učenici su posadili u dvorištu škole cveće i drveće.

O Aleksandru Milovanoviću – Aci, jednoj od šest žrtava masakra u Malom Orašju, govori njegova majka, Bojana Milovanović. Gospođi Bojani, divnom čoveku i majci, dugujem posebnu zahvalnost što je pristala da nam opiše svog divnog sina Aleksandrda i da govori o njemu, prvi put posle gotovo šest meseci.

Inače, ona smatra da je strašna tragedija koja im se dogodila, njihova, porodična stvar i ne želi da svoju privatnost deli sa javnošću. Na kraju razgovora me je pitala da li možemo da ostanemo u kontaktu? Naravno. Čule smo se povremeno telefonom, pričala mi je o Acinom rođendanu. Srele smo se na Ravnom gaju na obeležavanju godišnjice stradanja njihove dece. Svi roditelji su bili tu, sve sestre i braća. Susret je bio tužan, ali topao i srdačan.

Zato molim i apelujem da se poštuje volja ove, kao i svih ostalih porodica.

Uz zahvalnost i saglasnost porodice prenosimo priču kao i porodične fotografije

Preuzimanje sadržaja i fotografija iz ovog teksta dozvoljeno samo uz odobrenje redakcije Kompas-info.com ili autora: slavica.plavsic@gmail.com