Dan kada je otišao Nikola Tesla: FBI i dalje čuva njegove spise pod oznakom „strogo poverljivo“

„Umro je siromašan, ali je bio jedan od najuspešnijih ljudi koji su ikada živeli. Njegova dostignuća su ogromna, a kako vreme prolazi, postajaće sve veća“, naveo je u svom govoru Lagvardija prilikom sahrane Nikole Tesle, mada se danas tvrdi da mu je taj govor napisao slovenački pisac Luj Adamič.

Kako je umro Tesla?

Pretpostavlja se da je Nikola Tesla umro u noći između 6. i 7. januara na 33. spratu u sobi hotela Njujorker. Telo nije otkriveno prvog dana pošto je na vratima sobe bio okačen znak „ne uznemiravaj“. Sobarica je tek 8. januara ušla u njegovu sobu i potom pozvala hotelskog doktora.

Tesla je poslednjih godina imao epitet kontroverznog naučnika pošto je na konferencijama koje je tradicionalno organizovao na svoj rođendan (10. jul) govorio dosta neodređeno o „zracima smrti“ i „zracima mira“. Sobu je poslednjih godina retko napuštao, a rođak Sava Kosanović bio je među retkima s kojima je tih dana redovno razgovarao. Uprkos velikim pronalascima umro je u dugovima, a boravak u hotelu nije mu bio uskraćen samo zahvaljujući Lagvardiji koji ga je neizmerno cenio i nije želeo da veliki načunik ostane bez krova nad glavom. Paradoks je da su u trenutku njegove smrti u njegovoj sobi pronađeni mnogi neunovčeni čekovi za razna otkrića i patente, s kojima je ustvari mogao da otplati dugove koje je imao. Danas može samo da se nagađa da li ih nije unovčio iz sentimentalnih razloga ili ih je čuvao kao vid novčanog obezbeđenja za „crne dane“.

Šta je pronađeno u sobi i zašto je FBI zaplenio stvari?

U Teslinoj sobi pronađene su njegove lične stvari, čekovi kojima je plaćao račune i mnogi neunovčeni čekovi među kojima i dva kao nadoknada od kompanije „Vestinghaus“ i jedan ček star više od 30 godina koji je potpisao kralj Petar Karađorđević kao vid zahvalnosti srpskom naučniku.

Teslin sestrić Sava Kosanović rekao je da je po dolasku u hotel, gde su već bili i inspektori Federalnog istražnog biroa (FBI) video da je sef u sobi već bio otvoren i prazan. Naveo je u potpisanom izveštaju da nedostaje i svežanj ključeva, crni rokovnik.

FBI je naknadno potvrdio da je u cilju nacionalne bezbednosti zaplenio sve spise i lične stvari Nikole Tesle, a na sadržaj izvršene zaplene stavljena je službena oznaka „strogo poverljivo“ koja je i danas na snazi. Zapisnik o zapleni potpisao je lično tadašnji direktor FBI Džej Edgar Huver.

Savi Kosanoviću su kao sukcesoru (nasledniku) posle pravne borbe vraćeni samo lični predmeti koji su pronađeni u sobi, a koje je on kasnije poklonio Muzeju Nikole Tesle u Beogradu.

Kremacija i „Tamo daleko“

Posmrtni obred održan je 12. januara 1943. u Crkvi Svetog Jovana Bogoslova na Menhetnu. Telo Nikole Tesle je po njegovoj želji nakon službe kremirano. Ispraćaju je prema izveštajima medija prisustvovalo više od 2.000 ljudi, među kojima su bili značajne ličnosti iz sveta nauke i politike, uključujući i mnoge dobitnike Nobelove nagrade.

Po Teslinoj želji na sahrani mu je slovenački hor Slovan najpre otpevao „Ave Marija“, a potom je njegov prijatelj violinista Zlatko Baloković odsvirao „Tamo daleko“.

Neposredno posle sahrane Vrhovni sud SAD priznao je Tesli pravo na patent radio aparata, koji je prethodno prvi registrovao Italijan Giljermo Markoni. Tesla je u postupku dostavio spise da je on svoj izum, koji je prvobitno nazvao „teleautomat“, izumeo 1898. godine, dok je Markoni svoj radio patentirao 1901. godine, ali je tvrdio da ga je izumeo 1894. godine.

Svet posle Tesle

Teslina otkrića daljinskog prenosa naizmenične struje smatraju se ključnim za razvoj civilizacije u XX veku. Njegovi patenti upravljanja visokofrekventnom strujom danas se koriste u medicini i mnogim drugim naukama.

Za života je uspeo da registruje 700 patenata. Smatra se da ih je izumeo više, ali je mnogih morao da se odrekne u ime Tomasa Edisona dok je radio u njegovoj kompaniji. Među patente koje je registrovao spada i nacrt daljinskog upravljanja vozilima bez posade putem bežične telegrafije, što se smatra prototipom današnje samovozećeg automobila.

Američka vojska je 1895. otkupila njegov patent torpednog čamca bez posade koji je projektovan da nosi šest torpeda dugih 4,20 metara.

Od 1956. jedinica za magnetnu indukciju počela je da se naziva Tesla u čast njegovih otkrića u vezi sa naizmeničnom strujom.

Čiji je Tesla?

Nikola Tesla je rođen 1856. u Smiljanu u Lici, tadašnjoj Vojnoj krajini Austrougarskog carstva (današnja Hrvatska). U aplikaciji za imigrantsku vizu Sjedinjenih država 1884. upisao je da je rođen u Austrougarskom carstvu, a u odeljku nacionalosti samo je ubeležio kosu crtu. Kasnije je u aplikaciji za državljanstvo SAD naveo da mu je poreklo srpsko.

Sjedinjene države ga smatraju jednim od najvećih svojih naučnika, navodeći u zvaničnim spisima da je srpskog porekla. Hrvatska tvrdi da naučnik poreklom pripada njima time što je rođen u Lici, iako je mu je otac Milutin bio sveštenik Srpske pravoslavne crkve, a majka Dragica takođe srpkinja. Srbija ga smatra isključivo svojim naučnikom iako je najveća dostignuća ostvario u SAD.

Nije zaboravio Srbiju

Tesla svoje korene nije zaboravio i mnoge svoje patente je Srbiji ustupio na besplatno korišćenje. Zabeleženo je da je tokom Prvog svetskog rata dao nekoliko velikih novčanih donacija srpskoj vladi dok je bila izmeštena na grčkom ostrvu Krf.

Posle rata je zajedno sa Mihailom Pupinom dva puta donirao novac da se izradi zvonik od bronze i zlata koji je postavljen u kapeli Svetog Ilije na Kajmakčalanu gde je počivalo srce Arčibalda Rajsa. Prvi zvonik su meštani kosovskog sela Brod zaustavili i nisu dozvolili da stigne na destinaciju jer su bili razočarani što im kralj godinama obećava zvonik za njihovu crkvu. Potom je kralj iz državne kase platio izradu identičnog novog zvonika za Kajmakčalan, ali je Tesla na inicijativu Pupina zajedno sa njim finansirao i izradu drugog zvonika.

Usamljenički život i kontroverze

Mnogobrojne biografske knjige, američkih i srpskih pisaca, opisuju Teslu kao usamljenog genijalca. Osim tokom studija u Gracu ne postoji ni jedno svedočenje ili podatak da je bio u vezi sa nekom ženom. Zbog toga u raznim delima postoje spekulacije da je bio homoseksualac, ali ni o tome takođe ne postoje svedočenja ni prijatelja ni porodice.

Sumnja se da je bio u tajnoj vezi sa Ketrin Džonson, suprugom dobrog prijatelja i pesnika Roberta Džonsona. Bračni par je često večerao zajedno sa Teslom, a postoje sačuvana pisma u kojima Ketrin izražava „nemoguću ljubav“ prema naučniku. Tesla se u javnosti uvek držao na distanci od Ketrin, ali su njih dvoje navodno u Njujorku viđani kako šetaju sami, bez Roberta Džonsona. Postoje zapisi američkih publicista da je Ketrin na samrti suprugu priznala da je imala aferu sa naučnikom, ali ni to činjenično nikada nije potvrđeno.

Tesla je poslednjih 20 godina života vodio usamljenički život, sa vrlo malo socijalnih kontakata. Imao je određen psihičke teskobe koje je uspevao da drži pod kontrolom i podalje od javnosti. Zaposleni u hotelu Njujorker tvrde da je imao opsesiju broja tri, da je često tri puta obilazio oko bloka pre ulaska u hotel, da je ponekad umeo da napravi tri kruga u lobiju pre odlaska u lift, kao i da je zato insisitirao da mu soba bude na 33. spratu.

U svojoj autobiografiji Tesla je naveo da je u proseku spavao samo četiri sata, smatrajući san nepotrebnom distrakcijom. Saradnici sa kojima je radio tvrde da je umeo da u radno vreme nekada zadrema po pola sata, ali da je uvek navijao budilnik kako nikada preko dana ne bi spavao duže od 45 minuta. Tvrde i da je na poslu robovao mnogim navikama, te da je umeo da ostavi sve ako iz bilo kog razloga tog dana nije uspeo da ispuni tačni redosled određenih radnji.

Prijatelji i saradnici tvrde da se hranio vrlo oskudno, da je retko umeo da pojede celu šniclu. Na poslu je navodno imao običaj da lagano doručkuje i potom često ne jede sve do večernjih sati.

Družio se sa Markom Tvenom, Hemingvej ga naterao da pije

Privatno se skoro svako veče družio s književnikom Markom Tvenom, a posle njegove smrti voleo je da vreme provodi sa spisateljicom Mej Klajn. Više puta je ugostio srpskog pisca Lazu Kostića, za koga je u autobiografiji naveo da mu je veliki prijatelj.

Za jedan od njegovih susreta s Ernestom Hemingvejom navodi se da ga je čuveni pisac bukvalno naterao da sa njim pije rum iako nije bio ljubitelj alkoholnih pića.

Frederika Zorić, ćerka njegovog školskog druga sa studija u Gracu, kojoj je pomogao da dođe u SAD i tu se školuje, opisala ga je kao „čoveka koji je uvek držao distancu u odnosu na ljude, ali je uvek umeo da prepozna kada treba da se nađe tu za njih“.

V. Živanović/Kompas